Газиместан, 625. пут.

Заиста тешко путујем. Пасош сам извадио само зато да бих, у теорији, могао да се дислоцирам кад муслимански свијет, згађен Европом, једног дана запљусне наше обале, премда слутим да бих, ad finitum, ипак остао и подијелио судбину Боке Которске. Вјерујем у то да никада нећу имати моћи да пређем границе наших земаља, те постојим, рецимо, у Русији или некој другој земљи у којој моје реченице већ живе у преводу.

Сличну непреводиву логику, елем, имају и моји недавни домаћини, дивни људи из Грачанице. Позвали су ме да учествујем на Видовданским свечаностима, ка којима сам похрлио (до тог тренутка вјерујући да Грачаницу нећу видјети за живота), колима из Боке, преко спојених у много чему Црне Горе, Албаније и Косова, не слутећи да ме у енклави чека књижевна награда „Перо деспота Стефана Лазаревића“.
Обрео сам се на светосавском духовном острву, у мору пјесника, одличних организатора, током свега неколико дана када Грачаница живи током године, јер се радује роду који јој је дошао, као инфузија братства, у походе.

На 100-годишњицу Сарајевског атентата, био сам, са супругом, без дјеце, у чуду: Грачаница је врвјела од потомства, али и од казивања домаћина да су, у мало времена, били на 7 дјечјих сахрана. Да ли се то штогод радиоактивно, или хемијски погубно, похрањује у концентричним круговима око УСА базе Бондстил? Враг зна.
Код Споменика косовским јунацима догодио се митрополит Амфилохије унутар бесједе по којој је релативно постало да ли је Милош Обилић био Србин или Албанац, кад и предсједник Николић који је у почетку био што јесте – политичар, све на запаљивом мјесту испуцавајући фразе. Пред шаком јада од нас 2.000 душа и нешто глумаца с дневницом да аплаудирају. А онда је, да ли случајно, припуштено још 5-6 аутобуса пуних младежи, све до Споменика.
Видио сам писце и пјеснике како листом одмахују главом. У наставку ће глас народа да буде искошен, а стенограмски говор предсједника прав. Стога, пазимо.
Гласови и звиждуци негодовања. Ја вас молим, децо што звиждите, да су тако звиждали цару Лазару кад их је позвао у бој, ви данас не би имали где да дођете овде… Али ја вама опраштам, ви не знате што чините. Аплауз. Узвици негодовања.
Србија је одлучила: преговараће до краја. Са свима. Узвици негодовања.

Или ви можда мислите… или ви можда мислите да ја умем да проценим да ли сам више тужан због тога што сам морао да питам да бих овде дошао, или бих био више тужан да нисам дошао? Кад кренем у Пекинг, у Њујорк, у Москву, не питам никога; кад кренем на српско Косово, питам оне који о Косову не знају ништа. Који Косово не разумеју уопште. Узвици негодовања. Аплауз.

Митрополит је… узвици негодовања... митрополит је добро рекао… Издаја!, Издаја!, Издаја!… имате комшије Албанце… Издаја!, Издаја!, Издаја!, Издаја!… ово вам је добро за стране камере. А и за неке наше новинаре који ће само ово да сниме. Безумници. Тако, треба да покажете на Косову и Метохији како се још увек свађамо. Да ћете то ви тако да најбоље спашавате Косово и Метохију… узвици неодобравања. Извикаћете се, извикати, и отићи кући. Издао си Косово! Издао си Косово! Нека. Натоварио сам ја тај терет на леђа… Издао си Косово!, да и вама будем председник… Издао си Косово!, Издао си Косово!, Издао си Косово!
Зато… аплауз, зато сам ја постао председник да бисте ви свом председнику рекли да је издајник. Во-ји-слав Ше-шељ!, Во-ји-слав Шешељ! Питам вас: да сте неком од претходних пре мене рекли да је издајник и шта би се десило са вама? Во-ји-слав Ше-шељ! А није вам било боље… Во-ји-слав Ше-шељ!, Во-ји-слав Ше-шељ!, Во-ји-слав Шешељ!

Драга браћо и сестре, ово је већ прешло меру… Во-ји-слав Ше-шељ!, зато вас молим, имајте поверења у Србију… узвици негодовања, и у оне што бучу… узвици негодовања, иза гола, ја немам поверења. А на вама је да одлучите, и како одлучите, тако ће Србија да се понаша… Издаја!, Издаја!, Издаја!, Издаја!, када вас… Издаја!, једног дана… Издаја!, ваша деца буду питала… Издаја!, шта сте учинили за Косово… Издаја!, ви реците… Издаја!, онима који су нам помагали… Издаја!, да тамо преживимо… Издаја!, говорили смо да су издајници… Издаја!

Мене је срамота пред овим Спомеником да ово слушам… узвици негодовања, а како вас није срамота пред овим Спомеником да дерете, да се дерете, и да вичете, никад ми неће бити јасно… Во-ји-слав Ше-шељ!, Во-ји-слав Ше-шељ!, аплауз с десна, Николић њима: Хвала вам, браћо… Во-ји-слав Ше-шељ!; пуца јака петарда иза леђа предсједника Николића, он се трза, а група тамо окупљених око Споменика почиње да се одваја од масе; Николић је прибран, пауза, потом: Издали сте Косово!, Издали сте Косово! Митрополите, опрости за ово, за ову нашу невољу и несрећу, опрости за ову нашу неслогу. Све су ово српска деца…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: