Где ће Путин стати?

Пише: Бојан Билбија

Русија је у последње две деценије уложила хиљаде милијарди долара у развој одбрамбене индустрије и данас Путинове војне фабрике раде у три смене и упошљавају око 3,5 до 4 милиона људи

Слика прва. „Руски финансијски сектор је на апаратима за одржавање живота. Ми смо искључили са светских тржишта три четвртине руских банака. Око хиљаду страних компанија је отишло из земље. Аутомобилска индустрија је пала за 75 одсто, у поређењу са истим периодом прошле године. ‘Аерофлот’ не лети зато што авиони немају резервне делове. Руски војници ваде чипове из машина за прање веша и фрижидера, да би поправљали своју технику, јер више немају полупроводнике. Руска индустрија је у руинама!“, поручила је 2023. године председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен. У том тренутку, таква реторика била је неопходна да би се, по налогу америчке администрације Џозефа Бајдена, Европа брзо, и до краја, увукла у сукоб са Русијом. И да нико не би постављао сувишна питања. Ако неко нешто и запита, ово му је одговор: „силни“ Запад за само неколико месеци сломио је „слабашну“ Русију и одбранио „слободну“ Украјину. Зато сад треба још јаче притиснути, извадити и последњи евро из џепа за Зеленског, а он ће на белом коњу да ујаше у Москву и нама преда у руке огромна природна богатства Русије.

Слика друга. „Текућих два одсто од БДП-а европских земаља за НАТО, то је ништа. Ако погледамо шта Русија произведе за три месеца, то је једнако ономе што цео НАТО, од Лос Анђелеса до Анкаре, произведе за целу годину!“, поручио је 2025. године нови генерални секретар НАТО алијансе Марк Руте. И како сад то објаснити? Да ли Руси ваде чипове из веш-машина, или производе 400 одсто више од целог НАТО-а? Да ли је то руска индустрија у руинама, или је можда европска? И ко лаже – Лајенова или Руте? Ако је Владимир Путин успео да убеди Европљане да је Русија слаба и на коленима и да је треба „само мало“ притиснути и она ће да се сломи, онда је то његов успех. И у годинама које долазе имаће много лакши посао, када се буду сводили коначни биланси.

Ограниченост и лаковерност европских бирократа

Да су лидери ЕУ читали Сун Цуа, знали би да је више од пола победе већ остварено ако успеш противника да увериш да му је добро време да крене у рат – онда када му економија посрће, а енергетска и мигрантска криза разваљују социјални и политички систем. А Путин је, судећи по изјави Лајенове, успео и више: да убеди европске бирократе да је Русија слаба, неприпремљена и изолована. И као таква, лак залогај за њих, „велике и моћне“. То је показатељ некомпетентности европских врхушки, деценијама мажених и пажених, што руским енергентима и сировинама, што америчком војном и политичком заштитом, што кинеском радном снагом која им је донела привидно богатство. Тако су сами себи изгледали далеко већи него што заиста јесу, и „преспавали“ су све прилике да Европу уздигну у ранг самосталне светске силе. А Русија, која је за последње две деценије тихо и стрпљиво улагала хиљаде милијарди долара у развој и успон своје армије и – пре свега – своје војне и технолошке индустрије, учинила им се малом и безначајном. Причинило им се да Путинове војне фабрике са огромним наслеђем СССР-а, које непрестано раде у три смене и по званичним подацима упошљавају око 3,5 до 4 милиона људи, производе машине за судове и тостере! Каква дилетантска грешка!

Неспоразуми у немачкој Влади

Слика трећа. Шефица немачке дипломатије Аналена Бербок љутита бежи са седнице владе, док је њен „шеф“, канцелар Олаф Шолц, јури и покушава руком да је заустави. Није успео. „Зелена грофица“ је побегла. Да нису забележиле камере немачког „Билда“, све би можда изгледало као шала или подметачина политичких противника. Овако, то је само још један показатељ колико су ствари у Европи, и поготово у њеном „срцу“, постале озбиљне. Разлог сукоба Шолца и Бербокове је одбијање канцелара да стави потпис на њен захтев да Берлин Зеленском исплати још три милијарде евра за рат против Русије. Мало му је туђих пара, захтева још. Немачка влада је, осим због ужасних економских показатеља, највише и „пукла“ на овом, украјинском питању, па ће бирачи имати прилике да се изјасне на изборима 23. фебруара. Што је и Дан заштитника Отаџбине у Руској Федерацији. Исти датум славио се у Совјетском Савезу, као дан када је створена Црвена армија. Упркос томе што је Берлин издвајао огромне суме за Украјину у претходне три године, Шолц је покушавао да одуговлачи и растеже војну и финансијску помоћ Кијеву. Биће упамћено и да је одолео снажном спољном и унутрашњем притиску да испоручи Зеленском моћне крстареће ракете „таурус“, што је разбеснело Американце и Британце.

Није само немачка влада платила цену безумне подршке Зеленском. Практично сви западни лидери који су се руковали с њим на почетку сукоба са Русијом 2022, падајући пред њим на колена и заклињући се на вечну љубав и подршку, сада су политичка прошлост. Укључујући и бившег председника САД Џозефа Бајдена, који је на сраман начин завршио политичку каријеру – оставши без подршке сопствене партије и безочно амнестирајући сина-криминалца. Бајден је права слика НАТО-а данас. Без морала, принципа, и – без снаге. Како ће се, насупрот енергичном Доналду Трампу, у новој улози „светионика демократије“ снаћи Урсула фон дер Лајен, тек ће се видети. Ако Трампа буде исто тако „реалистично“ процењивала као и Путина, онда ће се Брисел суочити са много већим проблемима, и много раније, него што је било ко од њих очекивао.

И онда, као гром из ведра неба, или кофа ледене воде на главу храбрим борцима против мрске Русије, следи „шокантна информација“ немачког „Велта“. Путин, замислите, хоће да „потпуно окупира Доњецку, Луганску, Запорошку и Херсонску област до краја 2025. године“! Како упозоравају, до 2028, Руска федерација постаће претња за НАТО – „због вишка производње оружја за рат у Украјини“! „Производња тенкова, муниције, ракета и дронова активно расте, а складишта се пуне“, истичу немачки новинари. Шта сад каже шефица Европске комисије?

Ко ће ту извући дебљи крај?

Овакви текстови на Западу годинама се пишу са циљем извлачења средстава пореских обвезника и увећања војних буџета, под изговором „ужасне претње“, која може бити руска, кинеска, или нека трећа, по избору. Изјава Марка Рутеа управо је тог типа – Путин прави четири пута више оружја од нас, издвајање два одсто БДП-а је мало, треба затегнути кајшеве и исцедити још пара из народа који све лошије живи. Постоји, међутим, и други аспект. А то је чињеница да Русија заиста пумпа војне мишиће великом брзином, поготово од када је бригу о војно-индустријском комплексу преузео заменик председника Савета безбедности РФ Дмитриј Медведев. Јасно је, не само војним аналитичарима, да такво подизање производње далеко надилази оквире украјинског рата, који је Русија са мало више уложене енергије могла знатно раније да преломи у своју корист. Па ни сада, после три године, Москва не жури да то учини.

Зато се многи питају – шта Путин ради, где ће стати? Да ли, како „Велт“ пише, на границама четири нове области плус Крим, или су планови битно другачији? Шта то Европљани подозревају када истичу да ће руска складишта бити препуна, а 2028. година кључна за опстанак НАТО-а? Да ли то значи да НАТО планира да нападне Русију 2028, или пре тога? Да ли је, на крају крајева, велики европски сукоб неизбежан и ко ће ту извући дебљи крај? И када се питају „где ће Путин стати“, многи памте његов разговор од пре неколико година са једним дечаком, кога је питао – да ли зна где се завршавају границе Русије? Малиша је као из топа почео да набраја топониме из географског атласа. Да би га Путин исправио, рекавши, да се „границе Русије нигде не завршавају“.

То није била само пригодна шала, већ за оне који умеју такве поруке пажљиво да прате, озбиљан политички сигнал, пре свега „западним партнерима“. Порука да је са Москвом неопходно изградити такву врсту стратешког партнерства, која гарантује безбедност и неометан развој свима. Уколико тога нема, „нема ни граница“. Оружје ће се производити све више, и користиће се све више. Чињеница да је Европа постала енергетски и економски веома рањива нимало не доприноси њеној способности да води агресивну спољну политику, по моделу Аналене Бербок и Урсуле фон дер Лајен. Напротив. Сваки евро, сваки метак испоручен Зеленском, а пре свега свака руска жртва настрадала од тог метка, увећава ионако предугачак списак руских захтева Европи – кад „све ово прође“. А када ће проћи, и где ће стати, зна само Владимир Путин.

Извор: Печат

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: