Где ћеш лопатом на Русију!

Пише: Милица Ђурђевић

Те 1989. године када је пао Берлински зид велика група немачких демонстраната разорила је зграду Штазија и јуришала ка седишту КГБ у Дрездену.

Један човек изашао је пред њих и без испаљеног метка зауставио разјарену масу. Реченица коју је изговорио на течном немачком била је довољна да хиљаде људи устукне – „Ја сам војник до своје смрти!“

Десет година касније из свог кабинета ужаснут је гледао бомбаровање Србије. Касније, на прослави повратка Крима матици и сам је признао да је засипање бомбама братског српског народа било његово суочавање са истином о Западу.
Тај растом мали човек који је одлучношћу и леденом смиреношћу зауставио немачке демонстранте подигао је Русију са колена и повратио наду читавом слободном делу света.
У Србију је стигао као председник једне од највећих војних и економских сила, као државник који главу повија само пред иконама и светињама. Дочекало га је древно српско гостопримство – ретка вредност коју нам нису одузели у минулим деценијама наметања туђег.

Дошао је у тешко време за нашу државу и народ – док око Србије једна за другом ничу НАТО колоније од којих атлантисти дељу оштрице уперене на Београд; у доба подривања Републике Српске која одбија да се повинује америчким диктатима; у застрашујућој неизвесности за опстанак српског народа на КиМ; у тренуцима када стежу јарам и приморавају нас да се одрекнемо и последњег атома суверенитета и бацимо сопствену земљу под њихове чизме.
Посета руског председника је више од дипломатског чина – она је порука да Србија није сама и да је пред њом другачији избор у односу на земље које су посустале пред ултиматумима западних политичких центара.
Отуда не треба да нас чуди бесни лавеж оних који последњих дана чине све да обесмисле Путинову посету Београду.
Пропаганда којом се служе је надмашила сва подметања којима су се до сада користили. Ако је и од њих – много је!

Кажу, народ је силом и под страшном претњом довођен на дочек. Да се они питају – Путина би сачекао резервни портир на аеродрому као ономад Макрона у Аргентини.

У њиховој свести, која је одавно затрована русофобијом, они стварају слику службеника државних предузећа који грле ногаре од канцеларијских столова, отимају се и бране – само да се некако спасу од Путина.

Родитеље са децом, београдске даме које су Русију заволеле читајући Достојевског и Пушкина, омладину огрнуту руским и српским заставама, момке у мајицама са Путиновим ликом, сељаке који знају да је Русија откупом целог рода спасила њихова домаћинства, народ из читаве Србије пун наде и захвалности – они називају сендвичарима.
Поједини су заслепљени мржњом према власти, почели да презиру и своју земљу и у тој помрачини они не умеју да разлуче више циљеве од приземних и страначких. Један величанствени народни скуп називају некаквим контрамитингом.
Утркују се да пронађу неки пример недоличног понашања међу окупљенима како би поново све оне који се не диве тековинама западне неолибералне демократије прогласили крезубом Србијом, прљавом, злом и неписменом.
Исто су чинили и након последњег великог сабирања на митингу за Косово и Метохију 2008. године – док је народ пред Храмом Светог Саве палио свеће и у молитви призивао мир и слободу, они су нашли неколицину малоумника који су користили гужву да похарају продавнице маркиране робе.

Ти исти, који сада блате по дочеку руског председника, тада су хрлили да напишу да се Срби не боре за Косово, него за „NIKE“ патике.
Незналице које ништа у животу нису прочитале осим приручника Срђе Поповића – како срушити и опљачкати једну државу, ликују што Владимир Путин није одржао некакав запаљиви говор пред окупљеним грађанима.

Да се иоле разумеју у дипломатски протокол и међународне односе, знали да би руска пракса не налаже да се у таквим ситуацијама гост обраћа дугим беседама. Али авај, ко да они знају шта су одмереност и ненаметљивост!
Путинова једна реченица захвалности за пријатељство је довољан израз искрене привржености и солидарности са Србијом.
Нећете их чути да по неку реч потроше на оно што је гласно изговорио пред домаћом и светском јавношћу – Резолуција 12 44! Милионе су потрошили да нас убеде да је она „мртво слово на папиру“. То су некако случајно пречули, или су били на паузи за топли оброк – јели чизбургере и примали нове инструкције.
Немоћ често изазива хистерију. Муницију су потрошили на пуцње у празно. Лепо је рекао народ – где ћеш лопатом на Русију!

Извор: АЛО

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: