Gde je kamen pucao i lomio se – Srbin nije!

Piše: Mihailo Medenica

Razumem strah za život ali ne razumem strah od života, a toliko smo poboleli od te pogani da se jedva razaznajemo među živima.

Srbi smo, pobogu, olako se to shvata i previše lako nosi- ko rite, ko podrane gaće, kao puka reč koja nam govori ko smo, a ne šta smo?!

Nije ovo slovo da nam se valja busati u prsa što smo Srbi, budale to čine, no da nam valja shvatiti da nismo uludo Srbi, da je najteže biti čovek među neljudima i da je borba večna ostati čovek i kad ti se sve neljudsko daruje kao lepše, lakše i bolje.

Srbin se ne plaši života!

Ako ne strahuje od smrti zašto bi od života, a ako strahuje od smrti da li uopšte živi?

Nije muka nemati, muka je u nemanju pretvoriti se u strašljivu zver koja će i u bratu videti plen, a Srbin to nije!

Ni zver, ni plen!

Kakvi god da su dani pred nama proživeli smo ih i preživeli, dakle nisu kamen oko vrata no krst, a najteži nose najbolji!

I nema tu pitanja: „Zašto ponovo i zašto nama?!“ – nije svako jutro vedro, ali je jutro…

Nema te muke koja će ČOVEKA da porobi, niti dobra koja će nečoveka da umiri, pa se ne bojmo onih što nam prete lošim vremenima dok god je dobrih dana u nama…

A, ima ih, Bogu hvala, onoliko! Posejali smo ih i požnjeli da pretekne i potomcima, baš kao što je nama preteklo praotačkih!

Srbi smo, a to se nosi ko plaštanica, ko iskušeništvo i podvig!

Ako smo kad u muci i zaboravljali na sebe na Gospoda nismo, ako smo gde i zalutali i tamo nas je Gospod čekao, ako smo i padali u veri Gospod je još jače verovao u nas!

Nije uzalud, Srbi smo, narod kojeg nema mnoga a opet ga pobrojati ne možeš…

Sve dok ne strahujemo od života i ne dozvoljavamo da nas njime plaše, jer čime uplašiti narod rođen na Vaskrs, raspećem?

Narod moštiju plašiti da će ostati samo kost i koža od njega?!

Narod koji je imao onoliko koliko je drugima dao plašiti da neće imati ničega?!

Narod kojem su gusle u kući starije od temelja kuće plašiti da će mu kuća gladovati?!

Srbi smo, pobogu, nisu nas slomile muke no su se muke lomile o nas, a života da se plašimo?!

I teški dani su dani! Ne miriše svaki cvet, ali je divan na livadi, i kusa bi bila livada bez njega…

Verujte, pišem iz perspektive čoveka koji je više u nemanju no u imanju, otac sam, suprug, sin, brat…i ne strahujem pred praznim tanjirom već pred praznim pogledom.

Biće za tanjir, a šta ako ne bude za pogleda..?

Šta ako znamo ko smo a zaboravimo šta smo?!

Gde je kamen pucao i lomio se – Srbin nije!

Nije se plašio života no da se život ne uplaši od njega kao kakve pogani pa utekne…

Nisu teški dani pred nama, ko što nas nesoji plaše, no ćemo mi biti teški danimo predamo li se strahu!

Srbi smo, aman! Zar se Vaskrs plaši raspeća?!

Nije svako jutro vedro, ali je jutro!

Na noge, Srbine moj, sunce ti mogu sakriti samo koliko nisi kadar da ga iza oblaka vidiš!

Veruj u sebe, toliko si dužan Gospodu koji je vazda verovao u tebe!

Koliko si dužan Gospodu toliko si i potomcima, jer ako im ostavimo strah od života da se u njemu traže kako će znati da SRPSTVO nije rita, no da se nosi ko plaštanica..?

Kakve nas danas vide- tako će doveka izgledati pa upamet se, Srbine moj, nisu ni nama ostavili grimase u zavet da ih ko lica nosimo- no ikone, da na njih ličimo jer život je iskušeništvo, a biti Srbin podvig tog iskušeništva…

Mihailo Medenica