Гдје је елита
Илустрација, фото: Мирко Зулоћ
У Србији власт куди елиту јер се према њеном схватању претјерано одвојила од народа па таква производи критику која нема везе са реалношћу коју гули обичан геџа, док би овдје могла да се критикује управо „елита“ која и поред свих јавних скандала једне однарођене власти не налази за сходно да исту попљује и дискурзивно нагузи, будући да је заиста зашла у нешто налик неронизму гдје је иживљавање потоњи облик доминације која себи може прибавити осјећај задовољтсва.
Дакле, у Србији увијек бијаше елите за разлику од овдашњих прилика гдје смо само имали власт, деспотску колико и примитивну у покушају изигравања елите. Тако да, како год се узело, нисмо искорачили из опште карикатуре и једне изокренуте сцене у којој, не само да власт не може бити елита, него још поврх свега, нема ваљане власти уколико је елита бритким анализама не доводи у питање, не претреса и непрестаним критицизмом стално не узурпира.
Нарочито, зар не, академици практикују замишљено ћутање… Јер су ти ауторитативни стари кењци заузети стварањем историјских те виталних програма који су оно најважније што ова подијељена заједница потребује.
Они су, ако добро разумијемо, живи споменици и културно добро на двије ноге које трансцендира далекосежније, вертикалније и прије свега – идеје које не дају приземити!
У првом реду: како очувати традицију током транзиције? И изворно биће на ушћу укрштања разних мултикултуралних и мултиетичких наплава?
Чек`сад: демократија је растемељен, чист и ненасељен хоризонт увијек већ прожет бескрајним потенцијалом? Или, у супротном, тек и само популистичка мантра?
Довољно је само ово па да ти се окрене у глави, нарочито ако имаш седамдесет и двије, кад ти није до зафрканције и још мање до упуштања у оно што елита држи да је од прворазредног значаја, а то би било једно бескрајно постструктурално дискурзирање са финтом на три нивоа: језик, истина и биће, као `тројство` које не припада једном тијелу, већ је радикална раздвојеност која остаје условом за поимање суверена као таквог…
Па да наши матори академици (првоборци) и новокомпонована „елита“ (тајкуни) догузељају довде. Да нисмо, ипак, нескромни и прије свега неразумни кад тражимо оволико?
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
И тамо и овамо, у Србији и Црној Гори, деценијама већ једина елита су криминалци. Њихова лоповска достигнућа, стручно усавршавње и континуитет у освајању нових области дјеловања јесу за респект. И јавно су ангажовани, не крију се, за разлику од јадних академика и читаве армије разних дрмр-ова који ћуте као да су неписмени.
Gdje god da je, niđe je!
A to je kao i da je nema.
U Srbiji je i odsta nema.
… Već ako nije na grobljima.
Punih ustiju to mogu da kažem.
Imao sam neobičnu čast da poznajem jednoga Medakovića, Đurića, Aniku Skovran …
Ne smijem da se pozovem na prijateljstvo, bilo bi neskromno.
Znao sam ih, i to je dovoljno.
Dovoljno da poznam i prepoznam ovo što se danas krsti akademikom, čast iuzecima!
I kako gođ, Srpska je Akademija ogledalo našeg sveopšteg posrnuća, naše nacionalne propasti!
… Crna Gora?
Ma nije valjda da ćemo da se sprdamo sa ozbiljnim stvaraima!?
Elita?
Što biše to???