Гдје се у Дубровнику налазио монументални споменик краљу Александру Карађорђевићу?

Споменици краљу Александру подизани су у Боки и Дубровнику у своје вријеме владару који је сасвим сигурно током расплета Првог свијетског рата био све само не непријатељ хрватском народу.

Погледаћемо сада, захваљујући у првом реду свједочењу мајстора Момчила Златића, родом са Иванице, на историју два споменика који су краљу подигнути у Боки (Херцег Нови) и Дубровнику.

Споменик у Дубровнику, казује мајстор Златић, био је постављен у Галерији на Плочама. Плоче су дио града крај источних зидина дубровачких, у прошлости познате по пазару, али и присуству успјешних српских трговаца у 18. вијеку (да поменем само хаџи Јова Витковића из требињског села Мостаћи који је 1707. начинио обимну опоруку којом је даривао све херцеговачке манастире, али и дубровачке цркве, чију сам опоруку недавно интегрално објавио).

Мајстор Златић био је ангажован као зидар на неколико година прије „последњег рата“ на радовима на Галерији код хотела Екцелзиор. Добио је невјероватан налог да зазида велепни споменик краљу Александру Карађорђевићу. Споменик је зазидан циглом и малтером на површини 4 х 5 м.

У часу када је мајстор Златић дошао на радилиште, споменик је већ био постављен тако да мајстор није могао да види његово лице (био је окренут зиду и прислоњен на зид). Споменик је зазидан опеком 25 х 12 х 6 цм, а новосаграђени зид је одвојен од споменика за дебљину цигле. Након тога, простор је омалтерисан и окречен, али мјесто зазидавања споменика могло је да се примјети код улаза у галерију са десне стране. Можда може и данас?

Сам споменик био је висок више метара и његова првобитна локација је била на другој градској капији, на Пилама. Ту је био постављен до доласка Италијана у Другом свијетском рату који су га демонтирали без оштећења са намјером да га однесу у Италију, али су Дубровчани тај покушај спријечили.

Дубровчани су 1941. године спасили споменик свог краља, а Новљани нису успјели у спашавању гробне плоче католичке породице Гонзага-Никикијевић са гробља црквице Св. Ане на Савини која је током италијанске окупације пренешена у Италију, могуће Падову.

Ово дјело учинио је, свакако са знањем окупационе власти, један новски трговац. Но, том приликом, према казивању католичког херцегновског пароха из почетка осамдесетих година 20. вијека, гробница знамените шпанске фамилије Гонзага је и опљачкана. Приликом рестаурације цркве након разорног земљотреса 1979. године, крај скелета Никикијевића нису нађени никакави гробни прилози. Ни један једини прстен племићке породице!

Ово наводим из разлога да покажем склоност тадашњих италијанских окупационих власти ка организованим пљачкама које су у новском крају спровођене систематично. Исти такав покушај услиједио је крајем 1941. године у новскоме манастиру Савина, али је онемогућен одважним дјеловањем савинског игумана Паштровића јеромонаха Бориса Кажанегре коме Новљани дугују јако много, иако су послије рата мјесто у друштву нашли појединци који су га лично угрожавали и оштрије него италијанске власти на челу са шефом карабињера Кандидом. Њихова имена мени су позната из изворних записа јеромонаха Кажанегре.

Италијани су пљачкали у Морињу и Буновићима, а чак и послије Другог свијетског рата, могуће и у Кутима.

Други споменик краљу Александру био је 1931. године подигнут на Орјенском седлу на граници новске и рисанске општине (к. 1695) и о томе догађају чланак је објавио загребачки илустровани часопис „Свијет“. Том приликом објављена је и фотографија споменика чију је израду платио народ са обје стране старе бокешко-херцеговачке границе. Споменик висок три метра, израдио је најзаслужнији бокешки умјетнички клесар Станко Лепетић из новског села Мокрине. 1941. године припадници Комунистичке партије из Боке оборили су споменик који је касније одвучен у Кривошије и преклесан постављен на гроб једноме револуционару. Тамо се и данас находи.

Види се из ових казивања како је револуционарност и примитивизам својствена свима, без обзира на ниво образовања и срединске утицаје. И онима који су живјели у гори и на обали. Његовање идеолошких искључивости и револуционарно сламање свих биљега прошлих времена никоме не могу донијети добро јер носе порив затирања, а не грађења. И народ се гради као зграда циглу на циглу и тако је и стари Дубровник и стари Нови градио себе кроз вјекове тегобне историје која им је обома сличнија него се то може на први поглед видјети.

Аутор овог прилога одлучио је да страницама уваженог портала и убудуће објављује свједочења о разношењима културног и историјског блага Боке которске која су се догодила током Другог свијетског рата.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: