Географије и судбине: Сви путеви иконе из Јерусалима

Пролог: Један сликар и његов модел

Жена, негде на средини педесетих година, седела је непомично на грубој дрвеној столици, главе благо окренуте према левом рамену. Последњи зраци зимског сунца пролазили су кроз прозор и обасјавали тамни тен њеног овалног лица, уоквиреног црном косом сакривеном испод мараме. Сунце је падало на крупне, кестењасте очи, танак помало повијен нос и нешто пунију доњу усну. И полако, само је то лице остајало осветљено, а остатак собе је падао у мрак…

Нервозним покретима руке, сликар је покушавао да на комад дрвета испред себе пренесе ту чудну игру светла и боја, да ухвати ту нијансу наранџасте коју ће само још пар минута моћи да види.

Јер, није му остало још пуно времена пре него што се сунчев зрак још помери и остави и собу, и његов модел, у полумраку децембарског сутона. Али, није му остало ни још пуно дана пре него што ће његов модел заувек отићи из града у којем су се тог дана налазили.

Маријам, како су је звали у њеном матерњем, арамејском језику – данас уобичајено име Марија преузели смо тек касније, из искварене грчке верзије – ћерка Јоакимова и удовица Јосифова, већ је одлучила да напусти Јерусалим и оде на свој последњи пут, у Ефес на западној обали Мале Азије. Са градом у којем је њен син Исус био разапет на крст није је више много тога везивало. Понајмање су то били Исусови ученици који су њено име полако почели да изостављају из светих књига које су упорно мењали преписујући их.

“У сваком од тих преписа они се не само боре за утицај и превласт, већ и за своју верзију историје.” помисли Марија.

Већ тада – непуних пет година после Исусовог распећа – рана хришћанска заједница у Јерусалиму ушла је у период унутрашњих фракцијских борби, у којима је превагу постепено однео Јаков Праведни. Неки од његових присталица тврдили су да је Јаков  млађи брат самог Исуса, други су тврдили да му је полубрат – Јосифов син из претходног брака – а трећи да је заправо син Маријине сестре, која се исто тако звала и била удата за извесног Клопаса, Јосифовог брата…

Јаков Праведни је у сваком случају вешто искористио ове недоумице о сопственом пореклу, нарочито зато што се свака од незваничних верзија позивала на његово, ближе или даље, крвно сродство са Исусом. Марији се, међутим, ниједна од тих верзија није превише свиђала, као уосталом ни властољубиво понашање самог Јакова, који је љубоморно инсистирао на сопственом надимку “Праведни”. Немоћна да се супротстави току догађаја, коначно је одлучила да оде из Јерусалима…

Од свих Исусових ученика, Марији је најближи ипак био сам сликар, Лука из Антиохије. Тачно, неки су у Јерусалиму причали како он уопште није Јеврејин, већ дошљак, Грк. Други су злобно говорили како је Лука заправо хеленизовани Јеврејин, припадник њиховог племена који је, из помодарских разлога, накнадно прихватио идентитет моћног и културно напреднијег Запада.

Али Марији све то није било од пресудног значаја: Лука је био вршњак њеног сина Исуса, његов поштовалац али и добар лекар, који је помагао људима. И – видело се то већ тада – био је врло надарен сликар. Уосталом, Лука је био један од она два ученика који су, на путу за неколико километара удаљени Емеус, видели ускрслог Исуса и чак имали ту част да са њим вечерају. Вероватно је у свему томе и божанско Провиђење умешало своје прсте…

Из свих тих разлога Марија је коначно и прихватила Лукину молбу да му позира за ту – помало чудну, био је њен утисак – слику коју је упорно покушавао да наслика на комаду дрвета.

“Када би само то Сунце могло да стане. Макар на кратко. Још пар минута било би ми довољно да завршим. Овакав тренутак вероватно ми се више никада неће поновити.”

Лука се вајкао, мешајући боје на својој импровизованој палети и наносећи нове слојеве на комад дрвета. Тешко је било на тако мали простор – ширине не веће од 35 центиметара, висине нешто мање од 45 – пренети све што је Лука видео, а још теже оно што је замислио. Сликар је врло добро знао да сутра поподне може бити облачно и да је питање да ли ће Маријино нестрпљење да коначно напусти Јерусалим у једном тренутку превладати над његовим упорним молбама да му омогући крај његовог рада…

Шта се у том тренутку десило остаће сакривено у оним маглама у којима се историја меша са легендом. Ни Марија ни Лука нису се после сећали колико је времена заиста прошло. Неки љубоморни Исусови ученици причали су да је он слику завршио накнадно, тек после њеног одласка. У времену у којем су мистерије биле омиљене, други су говорили како је Бог лично зауставио Сунце и омогућио Луки да заврши оно што је започео…

Па ипак, већ сутрадан је кћи Јоакимова кренула на свој дуг пут према Ефесу, на којем ће је пратити Јован, најмлађи од апостола. У Ефесу ће се пет година касније, 43. године, и завршити – хришћански верници би рекли, само онај овоземаљски – живот Марије, удовице дрводеље из Назарета.

И Лука из Антиохије ће на крају напустити Јерусалим, пратећи свог учитеља Павла на његовим путовањима у Шпанију и потом у Рим, где ће бити и сведок његове мученичке смрти, 67. године. Ни Лука се никада више није вратио у Јерусалим – из Рима је отишао у грчку покрајину Беотију, где је и умро 84. године.

Чудном игром судбине, у Јерусалиму је, после Маријиног и Лукиног одласка, о њиховом боравку у том граду остала да сведочи само једна темпера на дрвету. Мала икона, насликана тог децембарског дана, у том времену “заустављеног Сунца”, времену неутврђеног трајања…

У наредних две хиљаде година насликани су милиони слика са истом или сличном тематиком: на једнима срећна млада жена са бебом, на другима жена средњих година озбиљног лица, на понеким од њих тужна жена поред мртвог тела скинутог са крста…

Уметници су у ове композиције додавали различита виђења простора и времена, облика и боја, од којих су нека била резултат културних образаца по којима су и сами живели а друга њихов субјективни доживљај лика који су сликали и времена у којима је тај лик живео. Неке од тих милиона икона остала су заиста уметничка дела првог реда; већина, као што се то увек догађа у масовној продукцији, најобичнији кич.

Али, оно што ће остати заједничко за све те милионе каснијих икона биће чињеница да је свака од њих насликана или према некој од својих претходница или према машти самог сликара.

Лукина слика Марије остаће, дакле, не само најстарија од свих њих, него и једина на којој је она представљена без свог детета. Јер, била је то једина слика Богородице икада насликана по живом моделу.

Истовремено, Лукина икона ће – за разлику од многих каснијих, али и од свих држава и владара који су је, дуже или краће време, поседовали – чудном игром судбине остати сачувана и после две хиљаде година.

Ова прича бавиће се тим малим комадом дрвета, његовим чудним путевима, и још чуднијим судбинама земаља и људи који су са њим, вољно или невољно, долазили у додир.

Одлазак из опкољеног града: Јерусалим

У малој и, са временом све више посвађаној, хришћанској заједници у Јерусалиму, Лука ће се временом зближити са Павлом, бившим функционером јеврејске тајне службе Саулом. Саул је тек неколико година после Исусовог распећа на Голготи и чудног доживљаја на путу за Дамаск, када се – по сопственим тврдњама –  сусрео са васкрслим Исусом, прихватио нову веру и променио име у Павле. Обилазећи често хришћанске заједнице ван Јудеје и упознајући се са другим хришћанима – онима који нису били Јевреји – Павле је тих година све чешће улазио у конфликт са традиционалистички опредељеним лидерима у Јерусалиму, па је неко време провео и у затвору.

Када га је, из последњег од тих затвора, ослободио римски намесник у Цезареји, 59. године, Павле је уместо новог суђења у непријатељски расположеном Јерусалиму изабрао своје право да – као римски грађанин – случај изнесе пред Императором у Вечном граду. Прилику да, у Павловој пратњи, види свет о којем је до тада само слушао није пропустио ни Лука. Лекар, сликар и мисионар коначно напушта Јерусалим у којем икону са Маријиним ликом оставља поглавару хришћанске заједнице, Јакову Праведном…

Али, само три године касније, 62. године, Јаков Праведни ће завршити своје – преко двадесет година дуго – руковођење хришћанском заједницом у Јерусалиму. Његов покушај да хришћанство задржи као ексклузивну јеврејску религију са временом га је довело у сукоб не само са космополитски опредељеним саборцима – као што су били Павле, Лука или Јован – који су сви били принуђени да оду у емиграцију, већ и са јеврејским првосвештеницима, што се на крају показало као знатно опасније.

Након смрти римског прокуратора Порциуса Фестуса, а пре доласка његовог наследника Албинуса, Првосвештеник Ханан бен Ханан је вешто искористио изненадни вакуум римске власти и на брзину организовао тзв. Санхедрин – савет судија – који је Јакову судио за “кршење закона”. Брат, полубрат или брат од тетке Исуса из Назарета – никада неће ни бити тачно утврђено – Јаков Праведни завршио је свој живот каменовањем…

Заједно са нешто својих личних ствари, разних списа и других ситница, Јаков је међутим – непосредно пред одлазак на суђење за које је добро знао како ће се завршити – свом ученику и наследнику Симеону Јерусалимском предао и Лукину икону са ликом Марије…

То је већ време у којем се положај хришћана додатно компликује: почињу да их прогањају не само јеврејски националисти у Јудеји, већ и Римљани, након што их је Нерон, 64. године, оптужио за спаљивање Рима које је заправо био сам организовао.

Само две године касније, 66. године, дугогодишње етничке тензије између Јевреја и Римљана и протести против повећаних пореза, довели су до низа напада на римске грађане у Јудеји, а посебно у Јерусалиму. Тако је почео Први јеврејско-римски рат, у којем се пет римских легија – између шездесет и осамдесет хиљада војника – четири године борило против двадесет пет хиљада устаника.

Упркос почетним успесима у одбијању римских напада, неравноправан однос снага, али исто тако и унутрашњи сукоби између умерених и радикалних побуњеника, као и недостатак хране, већ почетком лета свели су јеврејски отпор само на главни град.

Утврђена престоница Јудеје, Јерусалим, опседан је пуних седам месеци, од фебруара до августа 70. године. Три легије нападале су град са запада: (В Мацедоница, XИИ Фулмината и XВ Аполлинарис) а једна (X Фретенсис) са Маслинове горе на истоку. Већ крајем јула, ухвативши стражу на спавању, Римљани су заузели једну од кључних тврђава око града, Фортис Антониа, а крајем августа успели да запаљеним стрелама изазову пожар у центру Јерусалима. Био је то крај рата.

Тачно предвиђајући коначан исход борби и знајући да пад Јерусалима неће моћи да прође без физичког уништења не само града него и свих његових становника, Симеон Јерусалимски није имао пуно избора. Већ суочен са непријатељски расположеним јеврејским становништвом, и са неколико најближих сарадника, Симеон под окриљем ноћи напушта град, средином августа 70. године, недељу или две пред капитулацију.

Носећи са собом само највредније од многих светих предмета – а међу њима је већ почасно место заузимала Лукина икона – старешине хришћанске цркве одлазе у своје ново – брзо ће се показати привремено – седиште у римску насеобину Пелу, данашњи Табаqат Фахл у северозападном Јордану.

Десетак година по завршетку рата сам Симеон ће се вратити у Јерусалим – тамо ће га, коначно, 107. године и разапети на крст проконзул Јудеје, Тибериус Цлаудис Аттицус Херодес, по наређењу императора Трајана – оног истог чија табла и данас стоји на обали Дунава, код Доњег Милановца…

Међутим, Лукина икона никада се није вратила у град у којем је настала. У страху од њеног уништења, још за време боравка у Пели, Симеон ју је, поверљивим куририма, послао најпре у Антиохију у данашњој Сирији, родни град сликара Луке, где проводи наредна два века. Икона потом одлази у малу хришћанску заједницу у Коринту, у Грчкој, да би касније исти Маријин лик на комаду дрвета био виђан и у Смирни, у Малој Азији, а потом и у Солуну… Одатле, почетком ИВ века долази у тек основани Бyзантиум, на Босфору.

И када је император Константин, 313. године, Миланским едиктом признао хришћанство као легалну вероисповест у целом Царству, а 330. године и престоницу пребацио у град на Босфору којем је дао и своје име, у једном тренутку се учинило да су путешествија Лукине иконе коначно завршена, и да је она сада безбедна.

Тај утисак је, међутим, био варљив: судбина је очигледно хтела другачије, а историја још увек није била написана.

Стара слика у новом раму: Константинопољ

Неуобичајено велики број људи почео је да се окупља већ од раног јутра испред Халки капије, свечаног улаза у Велику палату у Константинопољу. Није био пазарни дан, али се маса – на први поглед без икаквог повода – из сата у сат повећавала. Око подне било их је скоро десетак хиљада. Већина људи није тачно знала о чему се ради, али је осећала да је у питању нешто важно.

Па ипак, пажљивији посматрач не би пропустио да у маси примети десетак млађих људи у црној, само на први поглед световној, одећи. Још пажљивији би међу њима уочио неколико блиских сарадника патријарха Германоса. Једна воловска кола, напуњена коцком за поплочавање улица, зауставила су се сасвим згодно баш испред саме капије, мало после поднева. Кочијаш је, рекли су неки, отишао до крчме да се мало окрепи…

Све те детаље два царска полицајца нису приметила. После су неки причали како, заправо, то нису ни хтели.

У сваком случају, када је, у рано поподне, до Халки капије стигла неколицина царских службеника, и прочитала едикт императора Лава Трећег да се са капије уклони лик Исуса Христа и замени обичним симболом крста, десило се оно што се од почетка могло и наслутити.

Маса је лако савладала два полицајца, и убрзо почела да каменује несрећне службенике, истим оним камењем са воловских кола чији се кочијаш више није појавио. Она два полицајца су се врло брзо изгубила и нико их више није видео… Неки од царских службеника су том приликом убијени, други су се разбежали, али је – царском едикту упркос – Христов лик остао на Халки капији. До даљњег, наравно.

Јер, тог понедељка, 9. септембра 726. године, у Константинопољу и целој Византији отпочео је период иконоборачких сукоба, који ће трајати више деценија. И, ако је сам почетак тих сукоба био обележен малом али значајном победом иконофилског патријарха Германоса, предност је врло брзо прешла на страну иконоборца, Лава Трећег.

Догађај који је непосредно претходио овом метежу била је велика подводна вулканска ерупција у Егејском мору, између острва Тхера (данашњи Санторини) и Тхерасиа, која је изазвала цунами и велике људске жртве. Многи су – а очигледно међу њима и сам Император – у тој катаклизми видели више од природне катастрофе – знак Божјег гнева због идолатријског обожавања насликаних ликова.

Патријарх је, међутим, био мање забринут због самог едикта, па чак и судбине која би, његовом применом, задесила иконе, а више због страха да би забрана икона показала како је Црква стотинама година примењивала погрешно учење, и да би то – у условима сукоба на Средоземљу – погодовало пропаганди муслимана и Јевреја.

Лукина икона са ликом Богородице налазила се у том тренутку, већ скоро две стотине година, у манастиру Светог Јована Претече од Труља, у данашњем истанбулском кварту Фатих. У Аја Софији, највећој цркви целог хришћанског света – све док јој тај примат, 1520. године, није преотела катедрала у Севиљи, у Шпанији – било је седиште цариградског патријарха.

Сукоб између патријарха и императора трајао је нешто мање од четири године: 730. године, већ у својој 96. години, Германос је коначно поднео оставку, да би био замењен много послушнијим Анастасиосом. Пут ка коначном уништењу икона био је отворен.

Али, у тим данима када је дужност – и са њом кључеве Аја Софије – предавао свом наследнику, Германос је повукао последњи у низу својих потеза у тој дуготрајној и сложеној игри. Праћен само верним старешином катедрале, изабрао је двадесетак икона које су, по његовом мишљењу, биле исувише вредне да би се дозволило да буду уништене. Овај вредни пакет је, под заштитом ноћи, из Аја Софије однет до обале Златног рога и тамо укрцан на дромон – једну врсту лаке триреме.

Брод је сутрадан ујутро напуштао Цариград, на путу према Италији. У пакету се налазило и Германосово писмо бискупу Равене: знајући да ће – уз благонаклони однос папе Гргура Другог и далеко од царских оклопника – иконе бити безбедне одлазећи патријарх их је поверио на чување верном бискупу, који је од самог почетка био против њиховог уништавања…

У самој луци, приликом примопредаје пакета капетану брода, изненада се појавио усамљени јахач. Био је то калуђер из манастира Светог Јована Претече од Труља, који је са собом носио мали предмет замотан у вунено платно:

“Кад већ носите све те иконе, понесите и ову. Исувише је значајна да би је препустили уништењу.”

Тако је, по други пут, Лукина икона Богородице напустила град у којем се налазила. Све остале, мање значајне, иконе које су остале у Аја Софији и другим црквама и манастирима у Цариграду систематски су уништене.

Нешто мање од пет векова касније, 1204. године, Цариград су заузели и разорили Крсташи. Најамничке војске су опљачкале град а француске проститутке седеле су на трону патријарха и певале опсцене песме.

Још два и по века касније, то су поново учинили османски Турци под вођством Мехмеда Освајача. Манастир Светог Јована Претече од Труља претворен је у Хирами Ахмет пашину џамију, што је остао до данас. И Аја Софија је постала џамија, да би тек 1931. године, у време Ататурка, постала секуларни објект – музеј.

У оба случаја, бар су тако говорили савременици, град је био кажњен јер је одласком Лукине иконе изгубио заштиту Девице Марије…

Наставиће се …

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: