Географије и судбине: Сви путеви иконе из Јерусалима (3. дио)

Вијек на далеком сјеверу: Санкт Петербург

Тршћански дани Фердинанда вон Хомпеха нису били весели. Они Витезови који се нису са њим повукли са Малте – а то је била прилична већина Витезова у Немачкој, Аустрији, Пољској и другим европским земљама – сматрали су да је, повлачењем без борбе и прихватањем француске пензије, постао недостојан свог положаја.

Истовремено, у сложеној дипломатској игри на почетку XИX века, судбина Малтешких витезова, и Фердинандова лична, постала је само још једна монета за поткусуривање: припремао се Амијенски мир са Наполеоном, и један од захтева на које је Први конзул био спреман да пристане био је и повратак витезова на Малту, која је у међувремену доспела под британску власт. Тај аранжман је, међутим, захтевао неког погоднијег кандидата од несрећног вон Хомпеха…

Већ 6. септембра, Витезови са севера Европе окупили су у Санкт Петербургу и једногласно закључили да је, бекством у Трст, “Фердинанд вон Хомпех сам напустио свој положај“. Догађаји се потом одвијају убрзаним током: 27. октобра Витезови великом већином – против су били само они из Шпаније и Рима – за новог Великог господара бирају руског цара Павла Првог, који ту дужност прихвата 13. новембра.

Колики значај је император Павле И придавао овој титули говоре и подаци да је променио и сам руски грб: уклоњени су знаци ордена Св. Андреја Првозваног, под штит са Св. Ђорђем на грудима орла, смештен је сребрни Малтешки крст крунисан круном магистра Малтешког реда.

Тада на сцену ступа двор у Бечу, вон Хомпехов домаћин у Трсту. У жељи да сачува добре односе са Русијом аустријски цар почиње да врши притисак на Фердинанда да и формално поднесе оставку како би се избегло двовлашће, што овај невољно и прихвата, 6. јула 1799. године.

Тог лета, све три реликвије које су Витезови бродом понели са Валете – рука Светог Јована Крститеља, делић крста на којем је разапет Исус и икона Богородице Филермске – напуштају Трст и, преко Беча, Кракова и Варшаве, одлазе за Русију.

Сам Фердинанд вон Хомпех такође ће напустити Трст и отићи у Љубљану, где ће провести неколико година, у све тежим финансијским условима. Француске власти сматрале су да је уговор са Наполеоном, који му је гарантовао добру пензију, аутоматски престао да важи његовом оставком и сходно томе престале да му исплаћују договорени износ.

Пет година касније, 1804. године, већ потпуно осиромашен, Фердинанд вон Хомпех преселиће се и по последњи пут у свом не тако дугом, али зато динамичном животу: одлази у француски град Монпелије, где и умире од астме, 12. маја наредне, 1805. године, у шездесетој години.

У међувремену, обрадована неочекиваним поклоном, Русија припрема свечани дочек за реликвије које су јој поверене…

У среду, 12. октобра 1799. године у десет сати ујутро, шаролико друштво изашло је из омиљене Цареве палате у селу Гатчина, око четрдесет пет километара јужно од Санкт Петербурга, и упутило се према градићу Ингеборг. Тамо се – код такозване “Капије Спаситеља” – дешава и историјски сусрет: руски царски двор, по први пут, сусреће се са три света предмета из Јерусалима.

И одатле, предвођена највишим свештенством Руске православне цркве, ова процесија креће назад у царску палату. Сам Павле Први, обучен у пуну свечану одежду Малтешких витезова, хода непосредно иза прве кочије у којој се, на скарлетном јастучићу у златном ковчегу, налази мумифицирана десна рука, којој недостају палац и мали прст. И Павле – баш као и сви чланови царске породице, племићи, црквени великодостојници и амбасадори који иду иза њега – убеђени су да је то рука самог Светог Јована Крститеља, којом је захваћена вода из реке Јордан, она вода којом је крштен Исус Христ. У друге две кочије, налазе се и делић крста на којем је разапет Исус и икона Богородице Филермске.

Када је процесија дошла до Палате, цар је од Ђулија Рената де Лита, виконта Арезеа, почасног амбасадора Малтешког реда на двору у Санкт Петербургу, узео реликвије и, док је оркестар интонирао, а монаси певали, тропарион (свечану химну) однео их у недавно декорисану дворску цркву и оставио на местима припремљеним за њих.

И чим је та свечаност завршена почиње следећа: венчање императорове ћерке Јелене Павловне и немачког младожење, војводе од Мекленбург-Шверина.

Већ после пар месеци, Лукина икона биће поново украшена златним оквирима и драгим камењем – руски двор је великодушно заменио све што је, годину дана раније, узео приљежни француски цариник…

Али, није била судбина три реликвије да дуго остану у сеоској цркви: већ 1800. године пренете су у сам Санкт Петербург, где је 12. октобра одржана свечана литургија у капели Зимског дворца.

Односи руског цара Павла Првог са Малтешким редом и Светом Столицом занимали су, али и збуњивали, многе историчаре. Од своје младости Павле је развио готово страсно уважавање Реда. Као дечак, био је високо импресиониран Вертотовом “Историјом витезова Малтешког реда” коју му је читао учитељ. За такве прилике, млади Павле би на груди ставио све ордене које је добио, и замишљао себе као Малтешког витеза.

Цар Павле Први је исто тако добро знао односе својих славних претходника – деде Петра Великог и мајке Катарине Друге – са Редом, као и заслуге које је Ред имао у формирању и обуци руске Балтичке флоте. Савез и заједничка акција Руског царства и Реда били су, са војног аспекта, разматрани још у Катаринино време.

Изгледа да је Павле предвиђао ову везу као део једног новог међународног поретка који је мислио да створи, као противтежу револуционарном Наполеоновом духу, поретка у којем би витешки ред представљао елиту. Није, дакле, уопште изненађење што је – брзо након доласка на престо 1796. године – Павле Први показао изузетну благонаклоност према Реду, помажући му у разним споровима око имовине, насталим након последње поделе Пољске.

Тако је и бивша структура Малтешких витезова у Пољској – Велики приорат Пољске – сачувана готово нетакнута и убрзо наставила своје активности као Велики приорат Русије, уз великодушну финансијску подршку државе. Сами Малтешки витезови, након што су изгубили практично све своје поседе и на Средоземљу и у континенталној Европи, били су врло захвални.

Међутим, Павлова “малтешка авантура” (авентуре малтаисе), како су је савременици понекад називали, имала је такође један дубљи ефекат, који је далеко превазилазио његове личне симпатије и интересовања. Судбина иконе Богородице Филермске и преостале две реликвије дотицала се и стриктно религијских па и теолошких сфера. Многи руски, а и западни, историчари верују да је управо у прихватању ових светих предмета и изградњи њиховог посебног култа у оквиру духовне вертикале руског православља, Павле Први тражио пут ка духовном отварању према Западу и верском приближавању са Римском црквом.

Кратка владавина Павла Првог – убијен је већ 23. марта 1801. године у завери племства које није прихватало његове реформе – заувек нас је, на жалост, лишила могућности да, у току дужег историјског хода, видимо шта би од ове приче на крају испало.

Доласком на власт син Павла И – Александар преузима титулу Великог мајстора а потом и Заштитника Јерусалимског реда Св. Јована. Иако је Малтешки ред 1803. године консолидовао своје деловање, прво у Катанији а потом Риму, те изабрао новог Великог мајстора, три светиње су остале у Русији, јер је цар сматрао да је њихово предавање Павлу И било лични чин и да оне сада припадају царској породици. Истина, Александар је из грба Русије уклонио малтешке симболе.

Пола века касније, цар Никола Први, у жељи да обележи успомену на свог оца Павла Првог, изградио је нову цркву у Гатчини, која је освећена 1852. године. Том приликом су све три реликвије, поново, донете тамо – али само привремено. Иако је народ Гатчине више пута тражио од Императора да нова црква постане стални дом за све три “малтешке” реликвије, највише што је он био спреман да прихвати било је десет дана годишње. Сваког 12. октобра оне би биле довезене у малу сеоску цркву чиме би се обележио дан када су дошле у Русију. Већ 22. октобра биле би враћене у Санкт Петербург, у Зимски дворац. Реликвије су биле сматране приватним власништвом царске породице која је за њих имала посебну одговорност. И заиста, високо их ценила.

Присуство иконе Богородице Филермске на руској земљи у току сто двадесет година сматрало се у овој земљи не само знаком посебне Божанске милости, него и живим доказом те милости, али и инспирацијом. Све три реликвије биле су не само предмет љубави и пажње руске царске породице, већ и ужареног обожавања безбројних свештеника и верника Руске православне цркве, која им је посветила и посебну литургијску службу. Ова служба је комплетна у свим својим саставним деловима, суштинска по садржини и, како су то стари обичаји налагали, компонована тако да буде певана у одговарајућим тоновима…

Преко Балтика до Берлина

Чета војника ушла је тог октобарског поподнева у палату. Бројчано надвладани, браниоци су је напустили тог јутра, после неколико дана жестоке борбе. И док су војници пажљиво претраживали околину – било је сасвим могуће да негде има још сакривених непријатеља – висок човек у елегантном цивилном оделу упутио се право ка дворској капели. Био је узнемирен.

Била је недеља, 12. октобар 1919. године. У пратњи белогардејске војске генерала Николаја Јуденича, која је тог поднева заузела Гатчину, налазио се и гроф Павел Иванович Игнатијев, бивши главни церемонијал мајстор руског царског двора. Он је имао само један задатак: да, по сваку цену, у дворцу пронађе икону Богородице Филермске и две друге малтешке реликвије. Јер, тачно две године раније, на почетку Бољшевичке револуције у Русији, у најстрожој тајности, гроф Игнатијев је, по личном наређењу цара Николе Другог, организовао њихово пребацивање у Гатчину, далеко од борбама већ захваћеног Санкт Петербурга.

Грађански рат је већ улазио у трећу годину, цар Никола Други је, са свим члановима породице, претходног лета стрељан у Јекатеринбургу, у Сибиру, а гроф још увек није завршио свој посао. Јер, заклетва коју је дао обухватала је и пребацивање реликвија “на сигурно место, под контролу најстаријег, у том тренутку живог, припадника династије Романов”.

После само пар минута гроф Игнатијев је изашао, са изразом видног олакшања на лицу, и рекао мајору Јуденичевих белогардејаца који га је чекао на улазу у дворску цркву:

“Све је овде. У савршеном стању.”

На онај исти дан – 12. октобар – и на истом месту на којем су, сто двадесет година раније, три малтешке реликвије по први пут ушле на тло Русије, сада је могла да почне и њихова евакуација. Још једна епоха у историји иконе Богородице Филермске ближила се свом крају. Јер, на територији Русије више није било сигурног места за малтешке реликвије. А није било ни живих припадника династије Романов.

Већ наредног дана, чета војника напустиће Гатчину и наставити своје напредовање ка истоку: њихов циљ, и циљ других Јуденичевих формација биће Санкт Петербург, центар револуције. Међутим, Јуденич није успео да на време стави под контролу виталну железничку линију Санкт Петербург – Москва, што је Троцком омогућило да у року од свега пар дана пошаље масовна појачања на северозападни фронт. Већ 19. октобра Јуденичева офанзива је била заустављена, а до краја месеца Црвена армија је разбила његових седамнаест хиљада војника и уништила половину од шест британских тенкова који су му били послати као помоћ. Те последње недеље октобра и палата у Гатчини поново је дошла под контролу снага Војно-револуционарног комитета.

Али, за то време је икона Богородице Филермске већ безбедно напустила ратну зону. Средином месеца је била у естонском граду Ревалу, а почетком новембра у граду Митау у Латвији, где се Игнатиев срео са Јуденичевим савезником у рату против бољшевика, немачким генералом Ридигером вон дер Голцом, који је био задужен за његов и њен даљи транспорт…

Почетком априла те 1919. године, Крим је британским бродом ХМС Марлбороугх напустила и мајка бившег цара Николе Другог, данска принцеза Марија Софија Фредерика Дагмар, међу Русима познатија као Марија Фјодоровна. Преко Истанбула, Малте и Лондона, Марија Фјодоровна се, крајем те године, вратила у своју родну Данску и настанила у палати Хвидоре, на малој плажи северно од Копенхагена.

Убрзо се испоставило – и чак је, иначе традиционално посвађана, руска белогардејска емиграција у томе била потпуно сагласна – да је Марија Фјодоровна, као удовица бившег руског цара Александра Трећег, и мајка Николе Другог, по положају најстарији припадник династије Романов. Односно, онога што је од те династије било преостало…

Марија Фјодоровна је, дакле, била једина особа којој је гроф Игнатиев могао да, почетком 1920. године, преда икону Богородице Филермске и одржи заклетву коју је дао. Прилично велика руска емигрантска заједница у Копенхагену сматрала је Марију царицом Русије иако је она одбијала да ту титулу икада званично прихвати: “Мог сина нико није видео мртвог”, говорила је.

Ипак, упркос одмаклим годинама – те 1920. године имала је 72 – Марија Фјодоровна је педантно и са пажњом водила рачуна о свим малим симболима династије Романов и царске Русије које би емигранти успели да спасу и понесу са собом. Палата Хвидоре је, са временом, постала један мали музеј таквих стварчица, међу којима је, свакако почасно место заузимала икона са сликом Маријине много познатије имењакиње, од пре две хиљаде година.

У јесен 1928. године, већ предосећајући скори крај, Марија Фјодоровна предала је икону Богородице Филермске својим ћеркама, великим принцезама Ксенији Александровној и Олги Александровној. Само неколико дана касније – 13. октобра 1928. године умрла је.

Крај двадесетих година прошлог века није било весело време за руску белогардејску емиграцију: грађански рат у Совјетском Савезу је одавно завршио, нови режим и нова влада у Москви постајали су полако прихваћени од стране европских сила, а емоције солидарности из 1917. године су одавно избледеле. У условима све оштрије економске кризе у Европи избеглички живот постајао је све тежи. Ксенија и Олга нису знале шта да раде са иконом и другим реликвијама: њихово прописно чување представљало би им озбиљно оптерећење у ионако компликованим животима.

Већ неколико недеља после мајчине смрти, две жене су одлучиле да све три малтешке реликвије предају председнику Светог архијерејског синода Руске православне цркве у изгнанству, митрополиту Антонију Храповицком од Кијева и Галиције. Икона Богородице Филермске тако, око Божића 1928. године, напушта и Копенхаген, и одлази у Берлин, где је смештена у новоизграђеној руској православној цркви. Истовремено, после сто тридесет година, о икони се више не брине династија Романов, него Руска православна црква. Црква у избеглиштву, додуше, као и сама династија…

Београдски поклон

Икона се, међутим, врло кратко задржала у Берлину. Велика економска криза и почетак глобалног економског краха 1928. године, нови поредак и успон Хитлера и његове Националсоцијалистичке немачке радничке партије – све је то натерало епископа Тихона да икону Богородице Филермске заједно са другим светињама однесе у Југославију у којој је био велики број избеглог руског племства. Истовремено, у жељи да ојача свој ауторитет међу верницима и свештенством – положај поглавара цркве у избеглиштву увек је споран и компликован – већ наредне, 1929. године митрополит Антоније преноси све три малтешке реликвије у своје седиште, Београд, у којем се налази још од 1921. године.

Али, већ почетком 1932. године, разочаран расулом и лошим односима међу сопственим свештенством, желећи да светиње које су му поверене заштити од неизвесности, предосећајући сопствену скору смрт – или све то заједно – митрополит Антоније доноси још једну у низу одлука која ће променити судбину иконе Богородице Филермске, у њеној две хиљаде година дугој историји: све три малтешке реликвије поклања југословенском краљу Александру Карађорђевићу, у знак захвалности овој династији за све услуге учињене руској православној цркви, али и руској белогардејској емиграцији уопште, у претходних петнаест година:

“Ви ћете Величанство живети много дуже од мене, и боље ћете моћи да се бринете о овом благу.” – одговорио је архиепископ Антоније краљу Александру на питање који је разлог овако драгоценог поклона.

О предаји реликвија и иконе 16./29. априла 1932. године у Краљевском двору у Београду сачињен Акт о примопредаји у присуству В. Штрадмана, делегата за заштиту интереса руске емиграције у Краљевини Југославији, дворског протојереја Михајла Поповића и шефа канцеларије Светог Синода Руске православне цркве у изгнанству грофа Г. Грабе.

Акт сведочи да је Митрополит Кијевско–Галицки Антоније, предśедник Светог Архијерејског  Синода Руске православне цркве у иностранству предао на чување реликвије и икону, а да их је у име његовог величанства краља Александра И, примио министар краљевског двора Б. Јевтић У акту се наводи исцрпан историјат реликвија и иконе. На крају се констатује да:

“у случају ослобођења Русије од владе комуниста и враћања слободе Руској Православној Источно – Католическој цркви, горе наведене Св. Реликвије, у сагласности са Поглаваром ДОМА РОМАНОВИХ, имају бити предате поглавару именоване Цркве, а пре тога оне могу бити, по жељи НЕГОВОГ ВЕЛИЧАНСТВА КРАЉА, враћене Митрополиту Кијевско – Галицком Господину Антонију или законитом његовом наследнику у звању Поглавара Руске Православне Цркве у иностранству.”

Тог априла 1932. године, у Белом двору на Дедињу, по први пут у својој историји, икона Богородице Филермске је и фотографисана у – тада јединој доступној – црно белој техници. Маријино лице је на тој фотографији толико затамњено да се црте лица тешко уопште могу разазнати.

Легенда иначе каже да је подворник руске цркве на Ташмајдану, који је икону донео на Дедиње, тада упозорио Александра да фотографисање иконе Богородице Филермске доноси несрећу, али да се југословенски краљ на ово упозорење оглушио.

Сујеверни ће вероватно помислити да је подворник био у праву. Историчари ће хладно констатовати чињенице. Оно што ће бити заједничко за обе ове интерпретације је свакако констатација да архиепископ није био у праву када је, објашњавајући краљу разлог свог поклона, предвидео да ће овај дуже живети од њега.

Југословенски краљ Александар Карађорђевић убијен је у Марсеју, у Француској, 10. октобра 1934. године. Председник Синода Руске православне цркве у избеглиштву, архиепископ Антоније од Кијева и Галиције, умро је у Сремским Карловцима, 10. августа 1936. године и сахрањен у капели на Руском гробљу у Рузвелтовој улици у Београду.

Крај у следећем дијелу.

Прочитајте ЈОШ:

Географије и судбине: Сви путеви иконе из Јерусалима (2. дио)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: