Географије и судбине: Сви путеви иконе из Јерусалима (4. дио)

Ноћ која је трајала седамдесет пет година: Црна Гора

Ситна прилика у светлом мантилу и са великим качкетом на глави прошла је без речи поред игумана и ушла кроз камена врата. Испред ње је ишао крупни човек у униформи, са упаљеном батеријском лампом. Већ је била пала ноћ и игуман није могао да види њихова лица – од свог старешине имао је само најаву да ће доћи важни гости за које треба припремити најбоље собе.

Те недеље, 13. априла 1941. године, у манастир Острог дошао је последњи југословенски краљ, Петар Други Карађорђевић. Била је то последња ноћ коју ће провести у својој земљи.

Војска која је била у краљевој пратњи донела је, касније те ноћи, вредан товар: огромне количине дворског и државног блага, папирног и златног новца, злата у полугама и сваковрсних других драгоцености. Заједно са њима, налазиле су се и све три малтешке реликвије, које је девет година раније династији поклонио руски митрополит Антоније…

Игуман Серафим Кашић сећао се – готово пола века касније – како је краљ у Острог довео своју љубавницу Доли Најдановић и како му је патријарх Гаврило Дожић то оштро замерио. Старешина манастира Острог, архимандрит Леонтије Митровић сећао се опет како их наредног јутра стража није пустила да обаве јутарњу службу:

“Нека, прескочите јутрос звона и молитве, опростиће Бог и свети Василије, да не пробудите његову светлост краља.”

Али, када су касније тог јутра поново дошли, игуман и архимандрит нису више нашли никог: ни страже, ни пратње, ни гостију. Собе су биле празне, отворених врата.На сточићу собе у којој је спавао краљ, отворена “споменица” и у њој, доста невешто и основачким рукописом, написано:

“Слава Ти и милост, Свети Василије. У овим тешким данима помози мојој јуначкој војсци и моме љубљеном народу. Петар.”

Тог понедељка, 14. априла 1941. године, са аеродрома на Капином пољу код Никшића, последњи југословенски краљ одлетео је у Атину, а после ње и даље у сусрет својој судбини: у Јерусалим, Каиро, Лондон и Сједињене Државе, у којој ће се његов пут и завршити, 1970. године.

За евакуцију преко десет тона злата из трезора Народне банке у Београду није било довољно транспортних могућности: једва су, у наредна два дана, у мали број расположивих авиона стали и сви министри владе која је кренула у избеглиштво. За евакуацију краљеве љубавнице Доли Најдановић није постојало расположење у краљевој пратњи: девојка је враћена са аеродрома и после се некако докопала Београда.

За евакуацију иконе Богородице Филермске, руке Светог Јована Крститеља и комада крста на којем је разапет Исус било је транспортних могућности, али није било воље код самог краља Петра. За разлику од Симеона Јерусалимског у Пели, Филипа Вилијерса на Родосу, Фердинанда вон Хомпеха на Малти и Романова у Гатчини, Петар Карађорђевић није хтео да понесе малтешке реликвије у изгнанство. Уместо тога, оставио их је патријарху Гаврилу Дожићу који је и сам одлучио да остане у Југославији…

Тако је једна ноћ – колико је било превиђено да икона Богородице Филермске проведе у Црној Гори – потрајала већ седамдесет пет година.

Тачно претпостављајући да ће га Немци ухапсити и одвести у заробљеништво – био је, између осталог и један од активних учесника војног пуча 27. марта 1941. године – патријарх Гаврило Дожић је икону, заједно са другим реликвијама, предао старешини манастира Острог, архимандриту Леонтију Митровићу, који их је 23. априла сакрио испод дрвеног манастирског пода. Само два дана касније, у Острог је заиста ушла немачка патрола и одвела патријарха Дожића.

Италијанске окупационе снаге узеле су већи део злата остављеног у Острогу, и одвезле у свој гарнизон у Котору, а одатле, преко албанске луке Драч, у Италију. Том операцијом руководио је чувени Личо Ђели, у младости фашиста, а касније контроверзни банкар, масон и припадних тајних служби.

У Острогу је остало сакривено само око шест стотина килограма злата – њега нису успели да нађу ни Немци ни Италијани – и баш то злато је, пријављено новим властима одмах после ослобођења, представљало прве златне резерве Народне банке нове Југославије.

Икона је, међутим, остала тамо где је сакривена тих априлских дана 1941. године.

Два џипа стигла су у рану зору, без најаве. Из њих су изашли униформисани људи са оружјем. Ускоро је почео и претрес. Био је четвртак, 18. септембар 1952. године. Управа државне безбедности Црне Горе почела је – после неколико дојава – темељан претрес манастира Острог. Наиме, иако је архимандрит Леонтије званично слављен, а његова предаја злата слављена као патриотски чин, чаршија је била убеђена да је нешто злата ипак остављено сакривено. Приче су се годинама упорно понављале, па су на крају сабрани подаци о количини злата које је пријављено са онима о злату које је однето приликом евакуације у Лондон и подацима о злату које су запленили Немци и Италијани. Тај збир је онда упоређен са количинама злата однетим из београдског трезора: нешто – између четрдесет и седамдесет килограма, зависно од рачунице – је заиста недостајало…

И приликом овог претреса заиста је нађена једна количина непријављеног злата, што је за даљу причу мање значајно. На срећу архимандрита Леонтија, баш тада је у току била међународна конференција о реституцији опљачкане имовине у току Другог светског рата, и виши државни интереси диктирали су да се – што је могуће више – умањи било шта што би накнадно било пронађено у Југославији.

На састанку у Београду, 13. јуна 1953. године, државни саветник у Министарству иностраних послова ФНРЈ др Милан Бартош све је то врло прецизно објаснио представницима полиције, суда и тужилаштва:

“Истрага по случају откривања извесне количине злата у манастиру Острог не води се са довољно будности, тако да су подаци о тој истрази познати и широј јавности, те постоји оправдана бојазан да су ти подаци већ сада познати иностранству. То би могло имати далекосежне негативне последице на актуелни поступак код Трипартитне комисије за реституцију монетарног злата, односно враћање југословенског злата опљачканог током Другог светског рата, који још није окончан.”

Волшебно су измењене оптужнице и смањене количине за које је држава теретила несрећног архимандрита. Пресудом Окружног суда у Цетињу, 7. септембра те године, осуђен је на само годину и по дана затвора. Добро држање у току рата, као и чиненица да је преко шест стотина килограма злата сам пријавио одмах по ослобођењу, узете су му као званичне олакшавајуће околности.

Иследник УДБ-е, Ристо Вуковић, питао је – када је све већ било готово – архимандрита Леонтија:

“Шта ти би да се, као свештеник и искусан човјек, упушташ у све то? Како ниси успео да ишчупаш из канџи похлепе?”

“Не може, мој Вуковићу, миш проћи кроз врећу брашна, а да му барем реп не остане брашњав” – био је свештеников одговор.

По издржаној казни, од 1. јануара 1955. године, решењем Владе Народне републике Црне Горе архимандриту манастира Острог, Леонтију Митровићу, додељена је и државна пензија. Уживао ју је, међутим, само десет месеци: умро је 18. новембра те године.

Много је, међутим, занимљивија судбина саме Лукине иконе Богородице, која је, заједно са остале две малтешке реликвије, такође пронађена приликом претреса. Очигледно, у том тренутку нико од полицијских, правосудних и других државних функционера није тачно знао о чему се ради. Могли су, додуше, да схвате вредност злата и драгог камења којим је икона била украшена, али не и да препознају њену уметничку и историјску вредност.

Тако је икона, за коју нису знали тачно шта је, коме припада и шта би са њом требало учинити, на крају завршила у сефу Државне безбедности у Титограду. Прича се да је тадашњи председник Владе Народне републике Црне Горе, Блажо Јовановић, када је видео драгоцености, рекао:

“То одмах у трезор и немој да то неко злоупотријеби.”

Тако је протекло још четврт века. Тек 18. јануара 1978. године, после личног наређења тадашњег председника Извршног већа СР Црне Горе, Марка Орландића, икона Богородице Филермске извађена је из сефа Државне безбедности и званично предата Комисији за односе са верским заједницама извршног већа.

Два дана касније реликвије су – по први пут након што су се, у XИВ веку, спојиле на Родосу – раздвојене: 20. јануара 1978. године рука Светог Јована Крститеља и део крста на којем је разапет Исус Христ предате су Митрополији Црногорско-приморској Српске православне цркве, а 25. јануара икона Богородице Филермске, заједно са још једном иконом, музеју у Цетињу.

У званичном записнику о примопредаји остало је забележено да су музеју предате:

“једна икона неког свеца окована златом и украшена скупоцјеним камењем и једна икона, са дрвеним оквиром, са ликом Св. Јеротија”

Те године стварна вредност иконе била је процењена на десет годишњих буџета Црне Горе.

Икона Богородице Филермске налази се и данас у Народном музеју на Цетињу, у блиндираном и климатизованом простору, у средишту омање сале –„Плаве капеле“ – посебно дизајниране за њено чување. У музејској поставци сликарство иконе је слабо уочљиво, кад се посматра са предвиђене удаљености, што због непрозирног тамног хомогеног слоја, што због стакла које је штити. Сликани дио је тешко уочљив и због чињенице да златни оков упија светлост, чинећи лик још тамнијим.

О томе да се икона Богородице Филермске, заједно са осталим малтешким реликвијама, налази у Црној Гори јавност је, по први пут, обавестио митрополит Амфилохије, 1993. године.

Ред Малтешких витезова сазнао је за ову чињеницу тек 1994. године, од једног лекара из Хрватске који је обавестио Велики приорат у Бечу о текстовима које је нашао у тадашњим београдским новинама…

У пролеће 2012. извршена су прва озбиљна конзерваторска испитивања иконе, у којима су учествовали и стручњаци из Народног музеја у Београду. Повод је била молба да се икона позајми за изложбу у Музеју Кремља у Москви, у лето те године.

Истраживања су показала озбиљна и дубока оштећења, и уместо оригинала, у Москву је отишла једна од копија иконе –  она сачињена у Русији, 1852. године, која се данас налази у Италији.

Уместо закључка: градови, земље и судбине

Сви градови и земље, народи и владари који су – дуже или краће време – поседовали икону Богородице Филермске суочили су се са великим несрећама по њеном одласку – неки врло брзо, неки много касније.

Јерусалим су разорили Римљани, 70. године. 1517. су га освојили Турци, а 1917. Британци. Од 1948. до 1967. године је град подељен између Израелаца и Арапа. Последњих година постао је један од опаснијих градова на свету.

Константинопољ су освојили најпре Крсташи, 1204. а потом и османски Турци, 1453. године. Од 1931. године и званично се зове Истанбул.

Родос су освојиле трупе Сулејмана Величанственог, 1523. године. 1912. године освојили су га Италијани, а 1945. Британци. Тек 1947. године постао је, коначно, део Грчке.

Малта је освојена од Наполеона, 1798. а потом и Британаца, 1800. године. 1964. године постала је независна држава. Малтешки витезови се на њу никада нису вратили, осим као туристи.

Санкт Петербург касније Лењинград, доживео је бољшевичку револуцију 1917. године, а потом и грађански рат. У Другом светском рату и опсади 1941-1944. изгубио је око четири и по милиона живота, од чега преко милион цивила.

Копенхаген је освојен од нациста 1940. године.

Берлин је разорен, а потом и подељен, 1945. године. Град је поново уједињен тек 1990.

Београд је бомбардован 6. априла 1941. и убрзо потом окупиран. Бомбардован је поново, 1999. године.

Овог априла навршило се тачно 79 година да се икона Богородице Филермске налази у Црној Гори. За то време створене су две југословенске државе, а нестале три…

Занимљиве су и судбине људи који су, вољно или невољно, долазили у додир са иконом Богородице Филермске и бивали у прилици да одлучују о њеној судбини.

Почевши од самог сликара Луке, кога су неверници у Теби обесили о једну маслину, многи од тих људи су убијени у атентатима и револуцијама: руски цареви Павле Први и Николај Други или југословенски краљ Александар Карађорђевић.

Многи су завршили живот у изгнанству: велики мајстор Витезова Светог Јована, Филип Вилијерс, Наполеон Бонапарта, југословенски краљ Петар II Карађорђевић.

Неки су завршили у сиромаштву, као велики мајстор Витезова, Фердинанд вон Хомпех.

Председник Извршног већа СР Црне Горе, Марко Орландић, који је 1978. одлучио да се икона Богородице Филермске извади из сефа у којем је провела претходних четврт века, данас има осамдесет шест година.

Овај текст посвећен је свим оним људима који, у тешким временима и упркос опасностима, чувају вредности које су им поверене да би их предали онима који ће доћи после њих.

Зоран Чичак

Прочитајте ЈОШ:

Географије и судбине: Сви путеви иконе из Јерусалима (3. дио)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: