Геополитичка операција „Аска и вук“

Пише: Драгослав Бокан

Сви се сећамо средњошколске лектире под бајколико-бизарним насловом „Аска и вук“.

Наш једини нобеловац је написао алегорију у стилу „10001 ноћи“, са понешто измењеним заплетом и, нарочито, самим крајем и поучним закључком ове приче.

Тај „литерарни урадак“ носи у себи сажети опис српске улоге у геополитичким комаду који се већ више пута узастопно одиграва нашем делу планете (на позорници нама додељеној).
И оних стотињак дана од 27. марта ’41. па до закаснелог напада Немаца на Совјетски Савез; и наше „деведесете“; чак и све оно што се догађало после Петог октобра 2000-те до данас има и те како везе са најважнијим делом заплета Андрићеве политичко-уметничке басне.

Наиме, Аска (Ајина кћи) је била чудна овца, недружељубива и вечно радознала, талентована за балет и жељна игре све док јој се не заврти у глави.

Рођена плесачица из Стрме Долине, прерушена у крхку и симпатичну овчицу (вечно одвојену од свог мирно-пасућег стада), налетела је једном приликом на злог вука.
И тада настаје оно о чему овде разговарамо.

Аскин замамни плес – у одбрамбеној функцији одвлачења вучје пажње (и његове незасите глади) – привукао је пажњу крволочне звери и продужио живот музикалној и талентованој овчици.

Вртела је она репићем и ушима, мрдала телом и гузом, колутала очима и хипнотички користила моћи пантомиме. И тако куповала време у немогућој ситуацији, пред смртоносном клопком у коју је упала.

Вук је уживао у својој надмоћи и нон-стоп отвореној могућности да грицне и, кад год пожели, „попапа“ ово чупаво и немоћно, залуђено створењце. А и допала му се њена лудост и потпуно апсурдно понашање пред лицем неизбежне смрти.
Засићен редовним оброцима и већ згађен послушном пасивношћу осталих овчијих залогаја, Вук је дао себи одушка, играјући се са сулудом плесачицом као „мачка с мишем“.

А Аска је плесала и плесала и плесала… упорна попут Шехерезаде и спремна на све (знајући шта је чека након последњег трзаја и завршног наклона), све док НИСУ НАИШЛИ ЧОБАНИ – И УБИЛИ ВУКА.

Аска је преживела, сва радосна, а наоружани чувари стада су довршили њену блескасто-лукаву методу преживљавања и побеђивања неупоредиво надмоћнијег противника.

Живећи у Стрмој Долини, Аска је имала само једну шансу и искористила је.

Држећи пажњу противника и учинивши га неопрезним, разиграна овчица је смрсила конце и скршила силу искусном вуку разјапљених чељусти. Вунени смотуљак, Давид у најбезопаснијем могућем обличју, победио је самоувереног, длакавог и џиновског Голијата праћком свог лукавства.

Тако смо ми плесали оно пролеће/лето ’41. године пред нацистичким дивизијама, таман онолико да наш труд победнички доврши најхладнија европска зима у читавом веку и чудесна храброст руског народа.

Али, џабе све то, да пучисти и, након њих, равногорски покрет, нису појели таман онолико времена колико је судбински било потребно за почетак краја Хитлерове ратне машине.

Тако смо преусмеравали пажњу евро-америчког вука у НАТО униформи са Русије у најхаотичнијој и најмалодушнијој фази њихове историје. А то радимо и дан-данас, плешући и правећи пируете у ваздуху, све одлажући да велики зли вук сконцентрисано погледа према Русији и, после претећег режања, крене у скок.

Ми смо чудновата, разиграна Аска, која чека да наиђу пастири и чувари читавог православног стада на Балкану – и заувек среде неваљалца с којим морамо да се бавимо и забављамо га све то време.

Зато Руси још увек могу да нам дају „само поезију“ (како једном мом пријатељу искрено рече генерал Решетњиков), јер се спремају за свој нокаут-удар, коме ће они, а не околности, одредити место и време дешавања.

Ускоро ћемо, можда, добити и „поетску прозу“, приближавајући се, мало по мало, спасоносном и дуго очекиваном тренутку неке чвршће варијанте братске и мајчинске помоћи са евроазијског североистока.

Тако да је бесмислено користити логику америчког Рамбоа, кад имамо и генијалног Сун Цуа и не мање мудрог Андрића на располагању.

Да ли неко о томе размишља, обузет идиотском идејом нашег лажног значаја, насталог хвалисањем туђим (сународничким) подвизима, мукама и победама? Не схватајући да, ако сви ми редом разумемо невидљиве тактике српског отпора, то неће промаћи и нашим непријатељима. Па ће избећи прецизне и правовремене хице у финалу ове већ толико пута виђене приче.

Сила чини неопрезним своје носиоце, осим ако их ми сами не упозоримо својим јединством.

Тако да, парадоксално, постоји добра страна нашег политикантског и малограђанског антирежимског морализма, са све одушевљеним (има ту и суза, сентименталних) аплаузима пркосно изниклим „откривачима топле воде“ најновије генерације. Њихов став и дрндање вуне опустиће удружене нам противнике, који се напросто ваљају од смеха оваквој нашој аутошовинистичкој акробацији (ни првој, ни задњој).

Тако да режимској Аска-кореографији највише помажу управо њихови најогорченији противници, јер подижу такву буку и маглу да то забавља вучји чопор на нашим границама и у мрачним брлозима у Бриселу, Берлину, Лондону и Вашингтону (да не помиињем екс-аустроугарске варошице из региона), и опушта их. Срећом по нас.

Тако ми остаје само да се захвалим управо онима које највише нервира мој – и не само мој – поглед на ствари и ситуацију у којој се налазимо, онима што неуморно и гневно причају о „сендвичима“ и „плаћеницима“ у нашим редовима, виртуелним јунацима што се куну у своју спремност на жртву по косовским барикадама (”кад буде требало”), док, истовремено, критикују мученичке Србе са Косова и, притом, уплаћују јефтиније летовање и меркају половњаке на ауто-пијаци.

Захваљујући овом аристофановском „жабљем хору“ ми и даље плешемо, док наши прави чувари умножавају своје „црне стреле“ и нове генерације „оних ракета“, спремајући се да изанђалог и бахатог вука сравне са земљом.

Играј, Аска, само играј!

А ви, остали, већински љути на све оно недовољно добро и несавршено на врху (једнако превртљиве на свим нивоима) друштвене пирамиде, само сипајте своје смрдуцкаве кофе са вербалним помијама где год мислите да треба. Што горе и хаотичније, тим ће непријатељ бити успаванији и безбрижнији.

Тиме најбоље смирујемо иначе неповерљивог и опрезног, макијавелистичког Вука са Запада, зрелог да коначно оде у Вечна Ловишта.

(Извор: Фејсбук-профил аутора)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: