Глас др Живкa Андријашевићa из септичке јаме квазидржавне шклопоције

Пише: Војин Грубач

Напокон се у предизборној капањи преко “Викенд новина”,  које су са РТЦГ гебелсовска узданица режима, као есклузивни спикер сатанистичког режима Црне Горе јавио проф. др Живко Андријашевић, историчар и овогодишњи недостојни добитник Тринаестојулске награде.

Његове лутајуће осервације и политичко идеолошке конструкције су са Викенд новина листом пренијели сви прорежимски медији.

Портал ЦдМ је посебно нaгласио сљедеће: “Осврћући се на подршку коју Цркви дају универзитетски професори, који црквено учење узимају за своју “највећу истину”, Андријашевић истиче да је то “крај научности и интелектуалности”. “А врхунац посрнућа је када Цркву узмете за свог политичког покровитеља, а себе сматрате вјерником, поручује Андријашевић.” (1)

Елем,  све су прилике да је др Андријашевић од младог и виспреног историчара постао стари идеолошки вагабундо и политичар приземног формата.

Јер, како објаснити чињеницу да он оспорава научност и интелектуалност колега, успјешних професора и научних радника  Универзитета Црне Горе, јер су правослaвни вјерници?! 

Самим тим, уопште није тачно то што он тврди за универзитетске професоре, већ је постао неспорни факт да је Живко Андријашевић,  кao режимски Црногорац полтронске провинијенције  и декларисани наднационални Херцеговац (2),  тотално интелектуално и научно посрнуо када је одлучио да својом вољом узме “за свог политичког покровитеља” режим који је обурдао Црну Гору на материјалном, државном и идеолошком плану!

Андријашевић је сада послушни и понизни слуга накарадног режима који на државном нивоу урагански промовише агресивно антиправославље,  а на другој страни помамно трпа црногорске потоке и рјечице у бетонске цијеви, што је узајамно повезано јер је знак тоталног лудила врха црногорске државе. 

Умјесто да изађе “на црту” универзитетским професорима, које критикује због подршке Митрополији, др Андријашвић је изабрао “као оружје” монолог и театар једног неконтролисаног глумца кроз неонацистичко режимско штиво у “Викенд новинама”.

Српство у Црној Гори, оглед Андријашевића против  Андријашевића

То доказује и порука са страница Викенд новина, гдје је др Андријашевић рекао сљедеће: „СПЦ, наравно, жели да се представи као легитимни насљедник Црногорске цркве, што власништвом над њеном имовином жели и да потврди.

Она није легитимни насљедник Црногорске цркве, већ то једино може бити обновљена Црногорска црква, таквог или неког сличног назива, и специфичног положаја у односу на црногорску државу, као што је имала до 1918. године. Црногорска црква, већ према називу, била би вјерска институција националних Црногораца, а СПЦ у Црној Гори, вјерска институција црногорских Срба.” (1)

Позиција др Живка Андријашевића који жели “Црногорску цркву, таквог или неког сличног назива која је била до 1918. године” наводећи,  у наступу искључивости, како је “СПЦ у Црној Гори вјерска институција црногорских Срба”, опречна је тврдим тезама које је Андријашевић изнио у свом историјском огледу “Српство у Црној Гори”, гдје је устврдио да су у Црној Гори до 1918. године живјели Срби три вјере, који говоре српским а дјелимично и албанским језиком. (3)

Наиме, у том огледу је Андријашевић научно и аналитички, с изванредним примјерима, доказао да су преци данашњих Срба, Црногораца, Бошњака, Хрвата, али и Албанаца римокатоличке вјероисповијести у Црној Гори од стране династије Петровића,  двора и народа третирани као национални Срби. (3) (4)

Самим тим, Православна митрополије црногорска је у Црној Гори до 1918. године,  а и послије 1918.  године, била вјерска институција црногорских Срба, који су на идеолошком плану били неукротиви великосрби упорног ослободилачког типа,  какве планета није до тада гледала.

У том историјском огледу др Андријашевић је устврдио и доказао да су се у књажевини, односно Краљевни Црној Гори Црногорцима третирали искључиво Срби православне вјероисповијести.

Муслимане и римокатолике, укључујући и Албанце римокатолике, који су у Црној Гори такође третирани Србима, црногорски двор и православни народ није сматрао, нити третирао Црногорцима.

Како су све три вјерске организације у Црној Гори до 1918. године имале српски национални предзнак, јер су свима њима вјерници били Срби,  све даље тезе Андријашевића о Црногорској цркви су депласиране, односно логички и идеолошки дефектне.

То показује и сљедећи Андријашевићев став: “У православљу не постоји пракса да једна нација својом црквом сматра вјерску институцију друге нације. Овдашњи епископи ће одмах рећи: Црква не зна за нације. Па када не зна, што цркве називате по нацијама: српска, грчка, руска? Све православне цркве су националне, а многе и националистичке.” (1)

Елем, како је Андријашевић у свом научном огледу утврдио да црногорска нација у формалном виду није постојала до 1918. године, већ су Црногорци себе у националном и етничком смислу одређивали православним Србима, то је логично да је Православна митрополије црногорска супштински била српска Црква.

Она није била “Црква друге нације”, како то оцијени Андријашевић, већ је Православна митрополија црногорска била Црква српске нације Црногораца у наднационалном смислу, што је Андријашевић у раним историјским радовима ексклузивно доказао.

Дакле, ако говоримо о суштини а не о формалном називу Цркве у Црној Гори до 1918. године,  испада да садашњи др Андријашевић неспретно покушава демантовати и демонтирати некадашњег Живка Андријашевића, што је немогућа мисија.

Управо је то разлог зашто др Андријашевић не излази на полемичке дуеле са идеолошким неистомишљеницима,  већ их критикује са велике удаљености знајући да су му садашње идеолошке позиције логички неодрживе до те мјере да им је “грош цијена”.

Идеолошка љуљања режимског историчара

У наставку опсервација за Викенд новине, др Андријашевић предлаже сљедеће рјешење непостојећег проблема, те вели: “Дакле, за двије нације црногорских православаца требало би да постоје двије цркве Црногорска и Српска. Друго рјешење је стварање православне цркве без националног предзнака Православне цркве у Црној Гори, која би окупила и Црногорце и Србе. Тиме би било ријешено “црквено питање” у Црној Гори, а са њим и питање црквене имовине. Ово рјешење могло би бити резултат споразума државе и цркве, и не би захтијевало “прављење Цркве”!?

Када режимски идеолог др Живко Андријашевић каже да,  уколико се не деси то што жели сатанистички настројени шеф режима може доћи до режимског захтјева за “прављење Цркве”, он квазинаивно “заборавља” да у Црној Гори већ постоје двије режимске квазиправославне псеудоцрногорске антицркве, од којих једну води Лав Лајовић а другу Мираш Дедеић.

Обије ове режимске антицркве су својеврсни цуркус, клаунијада које нема вјернике и представљају шоу смјешнији од аутопута кроз Црну Гору који води из ништа у нигдје.

Нити помамљени шеф режима, нити заблудјели  Живко Адријашевић не схватају да њихове антиправославне позиције за резултат имају апсолутно искључење било какве могућности да уопште икада у Црној Гори заживи било каква режимска квазиправославна псеудоцрква.

Дакако, они и даље само могу смијешно и до бесвијести наступати на идеолошке грабље, гдје ће их васпитна дршка грабљи закономјерно сваки пут опалити по носу.

Или можда рачунају да ће им вјерници те “нове Цркве” бити познати атеисти и антитеисти који одавно глуме вјернике крстећи се на ражимским псеудовјерским парадама лијевом руком и десном ногом?!

Јавна демонстрација бијеса и мржње према Цркви и православљу

Опскурни историчар др Живко Андријашевић жели стварати “нову Православну цркву” а уједно, баш као и шеф режима, не може суздржати јавну демонстрацију бијеса и мржње према Цркви и православљу.

Критикујући универзитетске професоре, Андријашевић је у Дневним новинама навео како му је „необично када научник, који истражује егзактне проблеме и који аналитички и критички мисли, прихвати за врховну истину црквене измишљотине, које су вјековима затупљивале и обмањивале неписмене људе„?!

Ту своју накарадну мисао је крунисао екстремним говором мржње, гдје је једну претпоставку дао као констатацију, рекавши: „Да се Црква пита, не би у свијету било ни слободне мисли, ни науке, ни универзитета”.

Овај излив нетрпељивости Живка Андријашевића према Православној цркви је изречен у правом моменту, јер је то је тај “изгубљени беочуг” у његовој чудној и усијаној глави који све фантастично објашњава.

Можете ли замислити, шеф режима Мило Ђукановић и његов идеолошки слуга др Андријашевић желе рјешавати питање православља у Црној Гори а о Православној цркви мисле да је она носилац “црквених измишљотинa, које су вјековима затупљивале и обмањивале неписмене људе„; те да би Црква,  да јој се може, “укинула  слободну мисао, науку и  универзитете”!?

Овом острашћеном лупетању  Андријашевића недостаје један важни детаљ који би морао предоставити као допуну мисли.

Односно, да ли мисли да су Исламска вјерска заједница  и Римокатоличка црква  такође “вјековима затупљивале и обмањивале неписмене људе„, или се то односи само на православље!?

Јако је битно да Андријашевић одговори на то питање, не скривајући се по тамним идеолошким подрумима сатанистичког двора гдје се удобно смјестио промовишући дупле стандарде.

Наиме, било би заиста лијепо да послије исправног одговора Андријашевића, гдје би потврдио да све религије сматра злом, оваквим режимским лудацима леђа окрену не само православци, већ и грађани муслиманске и римокатоличке вјероисповијести, јер се очито ради о потпуно помамљеним ликовима који органски не подносе вјернике.

На крају баладе: Претварање Црне Горе у квазидржавну шклопоцију

Послије овога ексклузивног пљувања по православљу у Викенд новинама,  др Живко Андријашевић све своје острашћене тезе о Православној цркви може елегантно мачку о реп окачити.

Његов је лични проблем то што,  као недостојни добитник Тринаестојулске награде, не види очигледност да је Тринаестојулски устанак био блистава православне револуција 1941. године, баш као што су актуелни молебни и литије величанствена православна револуција Црне Горе 2020. гoдине.

И те далеке 1941. године, баш као и ове 2020. године главни актер догађања је дивни и достојни прaвославни народ Црне Горе.

Тај православни народ се на имулсе безобразлука иностраног или домаћег окупатора умије лако објединити не обазирући се на идеологију, политичка и друга опредјељења учесника, што су показала велика историјска православна догађања и 1941. и 2020. године.

Управо зато, ако шеф режима мисли да “питање православља” може рјешавати фалсификованим изборима, те да ће православном народу Црне Горе наметати своју сатанистичку вољу кроз фантомске и дупле гласаче мањинских народа,  као и уписом Албанаца и Бошњака са Космета и Албаније у бирачке спискове у Црној Гори, грдно се преварио.  

Јер, како објаснити информацију која кружи социјалним мрежама да,  на примјер,  у Рожајама има 23.024 становника вароши од којих је 18.788 пунољетних особа, а да у бирачком списку има 22.594 бирача што значи 3.806 фантома који ће гласати режим?!

Исто стање је у Улцињу, Тузима, Плаву, Гусињу и Петњици (6), што значи да су мањински народи упрегнути и реалном и фантомском силом у фалсификовања воље грађана Црне Горе, што је срамно и неприхватљиво. 

Жеља да се власт освоји по сваку цијену доводи до тога да она не само да не може бити легитимна, већ никако не може бити ни легална.

Такво манито понашање режима директно претвара Црну Гору у распалу квазидржавну шклопоцију и безумну антиправославну творевину.

То води отвореној дестабилизацији државе и неизбјежним конфликтима са православним народом гдје режим неће имати никакву шансу за опстанком.

Опет, ако је режиму потребна вјештачка “лавина” бошњачких и албанских гласова за борбу против православних Црногораца и Срба у Црној Гори, тада би се сви накарадни и радикални појединци у врху режима морали озбиљно запитати: “A колико су они уопште Црногорци!?”

Да ли су Црногорци, или су трање и јадови који неспретно глуме Црногорце?

У таквој констелацији односа, православни народ Црне Горе достојно чека радикалне политичке промјене у држави и мирни силазак јако лошег, изопаченог режима са тридесетогодишњег трона којег је неправо заузимао.

Самим тим је природна и врло логична порука стотина хиљада православаца Црне Горе, који исправно поручују свим недостојнима који су се “отргли са ланца” и обезглављено аветају кроз Црну Гору: “Наша слога биће пораз врагу”!  

Референце:

(1)(“Андријашевић: Врхунац посрнућа је када цркву узмете за политичког покровитеља”, портал ЦДМ, извор: Дневне новине, аутор: Јелена Ћетковић, 15.08.2020., Цитат:”Рјешавање имовинских односа само је један сегмент компликованог питања, какво је “црквено питање” у Црној Гори. Суштинско питање је како ће православне вјерске заједнице на простору Црне Горе егзистирати и какав ће бити њихов положај, каже у разговору за Викенд новине проф. др Живко Андријашевић, историчар, овогодишњи добитник Тринаестојулске награде.

„СПЦ, наравно, жели да се представи као легитимни насљедник Црногорске цркве, што власништвом над њеном имовином жели и да потврди. Она није легитимни насљедник Црногорске цркве, већ то једино може бити обновљена Црногорска црква, таквог или неког сличног назива, и специфичног положаја у односу на црногорску државу, као што је имала до 1918. године. Црногорска црква, већ према називу, била би вјерска институција националних Црногораца, а СПЦ у Црној Гори, вјерска институција црногорских Срба. У православљу не постоји пракса да једна нација својом црквом сматра вјерску институцију друге нације. Овдашњи епископи ће одмах рећи: Црква не зна за нације. Па када не зна, што цркве називате по нацијама: српска, грчка, руска? Све православне цркве су националне, а многе и националистичке. Дакле, за двије нације црногорских православаца требало би да постоје двије цркве Црногорска и Српска. Друго рјешење је стварање православне цркве без националног преџнака Православне цркве у Црној Гори, која би окупила и Црногорце и Србе. Тиме би било ријешено “црквено питање” у Црној Гори, а са њим и питање црквене имовине. Ово рјешење могло би бити резултат споразума државе и цркве, и не би захтијевало “прављење Цркве”“, казао је Андријешевић.

Коментаришући актуелна дешавања на црногорској политичкој и друштвеној сцени, Андријашевић наглашава да имамо сукоб два свјетоназорска концепта Црне Горе: националистичког и грађанског, теократског и свјетовног, племенског и модернистичког…

“Читав вијек један политички дио Црне Горе чини све да Црне Горе нема. Или тачније, да Црна Гора постоји као србијански округ и искључиво српско-православна земља, којој је глава у Београду. Борба за стварање такве Црне Горе, која у ствари није Црна Гора, почела је 1918. године. Ова борба имала је своје фазе, које су увијек завршавале неуспјехом”, каже Андријашевић. Осврћући се на подршку коју Цркви дају универзитетски професори, који црквено учење узимају за своју “највећу истину”, Андријашевић истиче да је то “крај научности и интелектуалности”. “А врхунац посрнућа је када Цркву узмете за свог политичког покровитеља, а себе сматрате вјерником”, поручује Андријашевић. Андријашевић је казао да му није познато да се игдје у хришћанском свијету организују литије које имају политички, умјесто вјерског карактера. „А када учесници литија износе политичке захтјеве, онда они нијесу вјерници већ политички активисти. Дакле, то нијесу литије већ демонстрације, без обзира на то што их предводе свештеници. За наш политички живот необична је и појава да радикалне националистичке политичке групације прихвате врховну власт СПЦ у Црној Гори. Замислите да у најсрпскијој Србији СПЦ стави под покровитељство једну политичку групацију и да јој постави носиоца листе. То је у Србији немогуће, у Црној Гори је могуће. Посебно ми је необично што Србија у Црној Гори подржава политичку групацију која је идеолошки пандан “Дверима” Бошка Обрадовића. У Србији је политика “Двери” маргинална и непожељна, чак је званичници називају фашистичком, док се у Црној Гори идеолошка сабраћа Бошка Обрадовића сматрају демократским покретом“, рекао је Андријашевић.”)

(2)(“Црна Гора и црногорски идентитет у будућности”,   Мала Сала КИЦ-а „Будо Томовић“ у Подгорици КИЦ, Група интелектуалаца, међу којим су Иван Јововић, Стево Вучинић, Живко Андријашевић и Слободан Јовановић, организовали су у 11 сати округли сто на тему „Црна Гора и црногорски идентитет у будућности“, 10. јул 2015. године,  Јутјуб, Цитати: Живко Андријашевић: “Ево нешто ме је атмосфера,  и прича ме инспирисала на једно размишљање, на једну, да кажем,  компартивну анализу сада.  Црногорски идентитет је, од када сам га почео препознавати у историјским изворима,  невелики. Сучељен са нечим што је глобална сила и снажан идентитет. Тај мали идентитет је успио да опстане у једном јако неповољном и нестимулативном окружењу. Не само да је успио да опстане, него је успио да нађе, да  пронађе модел који је и онима који му традицијски не припадају, да се инкорпорирају у њега. То доказује и овај сто. Ја поуздано знам да троје нас нијесу из нахијске Црне Горе. И то је успјех црногорског идентитета,  и та врата треба држати отвореним. Дакле, није све можда тако, овај,  депресивно да кажемо. Не спорећи основу критичких опсервација овдје. Замислите да овај скуп…”

Кoментатор: “Зашто нахијскe Црне Горе?”  Живко Андријашевић: “Па мислим стара Црна Гора”. Кoментатор: “Зашто стара Црна Горa?”

Живко Андријашевић: Па не знам која је то! Ја нијесам из Црне Горе. Кoментатор: Из врeмена Рашке? Живко Андријашевић: Ја нијесам из Црне Горе!

Кoментатор: Из временa Рашке, шта је овдје било? И овдје је нека држава била.  Јели,  него, знате што ћу да кажем… Управо ту Стару Црну Горе користе против Црне Горе, то сам желио… Не због историјских чињеница, апсолутно таквих како ви кажете.  Дакле, ја увијек гдје год да се нађем ја кажем: Црна Горе је Црна Гора,  стара хиљаду година, то желим, извините

Живко Андријашевић: Предводници српске опозиције  деведесетих, сва тројица су били из старе Црне Горе. То је ваш проблем, немојте нама Херцеговцима наметати те ствари.  Шалим се! Али, дакле,  Црна Гора је прозвод те старе  Црне Горе. Oна је направила ову Црну Гору, укључујићи и оне који,  извините, историјски нису били припадници… Моји нијесу учествовали у Бици на Крусима а многи,  а већина данашње Црне Горе није била на Вучјем долу него са друге стране…“

(3)(“Српство у Црној Гори”, др Живко Андријашевић, “Владавина књаза/краља Николе (1860-1918)”, 07.03.2011., портал Библиотека Монтенегрина, поглавље “Државна идеологија је истицала да су Црногорци “задужили Српство”,  Цитат: ”Послије 1878. године, када су црногорски поданици постали и иновјерци, став црногорске власти да у Црној Гори живе само Срби, тј. да су сви њени држављани српског етничког поријекла, односио се и на њих. Званични став тада је био да у Црној Гори живе само Срби православне, мухамеданске и римокатоличке вјероисповијести. То свједочи да вјероисповијест није сматрана за елемент националне идентификације. Муслимани и католици су, једноставно, били Срби који су у одређеном периоду примили ову или ону вјеру. Примањем вјере они, наравно, нијесу престали бити дио етничког корпуса којему су као православци припадали, већ су само изгубили конфесионалну особеност коју су прије тога имали. У складу са општеприхваћеним ставом да у Црној Гори живе само Срби који припадају трима вјероисповијестима, у званичним пописним књигама Министарства унутрашњих дјела Књажевине Црне Горе не постоји рубрика за националност, већ поред рубрике за личне податке и имовинско стање, постоје само рубрике за вјероисповијест (православна, мухамеданска, римокатоличка) и за држављанство… Поред оваквих недоречености или контрадикторности када је ријеч о националном одређењу једног дијела црногорских поданика, постоји у овом времену и терминолошка алтернација када је у питању одредница “Црногорац”. Наиме, у појединим случајевима одредница “Црногорац” употребљавала се само за православне становнике Црне Горе, док су црногорски иновјерци називани “Срби мухамеданци” или “Срби римокатолици”, а врло ријетко “Црногорци мухамеданци” или “Црногорци римокатолици”. Исто тако, било је случајева када се одредница “Црногорац” употребљавала да означи све држављане Црне Горе. Када се, рецимо, каже да су сви Црногорци Срби, онда је то значило да су сви становници Црне Горе Срби, а не да су само црногорски православци Срби.”)

(4) (“Великосрпска аутокефалност и незнавени, антиправославни врховник”, Војин Грубач, портал ИН4С, 15.06.2020.)

(5)(“Андријашевић др Живко: Док власт еманципује и модернизује ЦГ, опозиција предводи политику СПЦ утемељену на злочинима и затупљивању неписмених маса”, портал ИН4С, 15.08.2020.; Из поглавља “Бог и наука: Неприхватљиво ми је универзитетски професор заступа политичке идеје иза којих стоје злочини”. Цитат: ”На питање како коментарише подршку великог броја универзитетских професора и љекара Српској православној цркви, Андријашевић др Живко каже да апсолутно подржава право сваког универзитетског професора или интелектуалца на политичко ангажовање. „Међутим, за мене је, рецимо, неприхватљиво када универзитетски професор заступа политичке идеје иза којих стоје злочини или када подржава концепт Црне Горе као полудржаве са владавином српства и православља„, каже и додаје да му је „необично је када научник, који истражује егзактне проблеме и који аналитички и критички мисли, прихвати за врховну истину црквене измишљотине, које су вјековима затупљивале и обмањивале неписмене људе„. „Да се Црква пита, не би у свијету било ни слободне мисли, ни науке, ни универзитета. Друго је када Цркву поштујете као институцију која одржава извјесне ритуале, па се у цркви вјенчате или крстите, када је Црква дио ваше традиције, али када вјерујете да она проповиједа истину, онда је то крај ваше научности и интелектуалности. А врхунац посрнућа је када Цркву узмете за свог политичког покровитеља, а себе сматрате вјерником“, рекао је. Андријашевић је такође, „жустро“ напоменуо као историчар да су више су црногорске православце и њихов бољи и достојанственији живот, урадили комунисти за четрдесет година своје “безбожничке власти”, него Црква за осам вјекова владавине њеног православља! Андријашевић, говорећи о правно-имовинским односима каже да СПЦ жели да се представи као легитимни насљедник Црногорске цркве, што власништвом над њеном имовином жели и да потврди.”)

(6) (Податак са социјалних мрежа; Број становника/ број бирача/ број пунољетних: Плав 8.319/9241/6723 , Петњица 5.242/ 6.291/ 4.592, Гусиње 3.998/4.618/3.704, Рожаје 23.024/22.594/18.788, Улцињ 20.191/20.440/17.234, Тузи 12.371/12.105/ 10.548)

Прочитајте ЈОШ:

Најгласнија са клупе за резервне играче – Нела Савковић Вукчевић ОПЕТ „бриљира“: Јован Пламенац примјер антисвештеника

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: