Гласање за нове Ђукановићеве министре у понедјељак
Сједница Скупштине на којој ће се расправљати о предлогу закона о примјени Споразума о стварању услова за слободне и фер изборе, новом саставу Владе и повјерењу предсједнику парламента, Ранку Кривокапићу заказана је за понедјељак.
Премијер Мило Ђукановић упутио је синоћ Скупштини предлог за разрјешење два и избор четири члана Владе. Ђукановић је за потпедсједника Владе предложио Миленка Поповића, за министра унутрашњих послова Горана Даниловића, за министра финансија Рашка Коњевића, а за министра рада и социјалног старања Бориса Марића. Поповић, Даниловић, Коњевић и Марић кандидати су Демоса, Социјалдемократске партије (СДП) и Грађанског покрета УРА. Функционер УРЕ, Неђељко Рудовић казао је данас да ће Демос, УРА и СДП предложити и кандидата за министра пољопривреде у прелазној влади изборног повјерења, након што је то одбила Социјалистичка народна партија, преноси агенција Мина.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Gdje smo ono stali?… Ah, da!, pa kod pjesnika sa pendrekom, i penzionisanog tenisera sa veoma, ali veoma kratkim šortsem, i kod, evo kako izgleda, Konjevića, kome samo prezime govori da u korijenu ima čvrste veze sa ekonomijom, ali u onom smislu kako je tumači Djordjo Agamben, i to u više filozofskih osvrta, itd. Nego, Konjević je, nadalje, prezime mu otkriva, vezan za zemlju, u neku ruku izrastao je iz stočara u arhetipu u policajca u promašaju, koji se za neslavnog, da ne napišem sramnog mandata, ništa nije pitao, figurirajući poput manekena koji je uvijek nešto manje od subjekta, budući da roba guta sve, u neo-liberalnom tržištu koje, opet, jeste nešto više i posve drukčije od ekonomije. Ali, možda je, ne lezi vraže, Konjević razumio da je funkcioner sam po sebi onaj koji se jedino interesuje za finansije!
Policajac sa pendrekom pristaje na „veću“, pa ipak, i nešto neorginalniju funkciju! Za razliku od svog mentora, koji u sumraku karijere servira na mjesto Predsjednika, ovaj morački fićfirić, bukvalno tumači volju za moć, nemajući neophodne dubine za ovu lirsku percepciju stvari, koja se doslovno odnosi na volju za umjetnošću. Međutim, koga briga za to, policajac u potenciji razumije jednu drugu tajnu, koja u grčkom dokončenju (možda baš onom neponovljivom koje je stilski upražnjavao Diogen, taj zavodnik koji u nama pobudjuje najdublju zavist, to „božansko pseto“ bez koga bi filozofija bila tek hladna, umna tragedija) šteti represivnom duhu, upravo onom koji dolazi s „visoka“, u liku državnog tate i simboličkog autoriteta kome se, po njegovom, može ama baš sve. Jedino duhu koji je bogat dosadom, vlast ne može ništa; negdje sam naivno smatrao kako je okeansko dosadjivanje preduslov da bismo se jednom izgradili u pjesnika. Ali, šta da se radi, sada novo-crnogorska Antologija poezije, medju svojim redovima ima i policajca… Kakav obrt stvari: zemlja Svetaca koji su se radije anganžovali u violentnijim krajevima, i još zemlja Njegoševe vizije, da spadne na pEsnika i pJesnika sa pendrekom, i napućenog penzionisanog tenisera koji se sudiji žali na FiJipov nec, i na neku zemlju u Ulcinju.
Pozdravljam da neko u tenisu, izlizanoj diplomatiji i ljubaznoj esejistici vidi mogući napredak i modernizaciju društva. Kao penzioner sa dominama u parku (pošteno se vježbajući na tablet a-taktilnoj tastaturi, što mi, evo fala dragom Bogu, ide s nešto malo više muke!), odmahujem preko puta ulice i onome koji u poetizaciji policije vidi zauzdavanje i prevaspitavanje lirike, što je u tamnoj komunističkoj eri bio domaći zadatak. Ah, sjećam se, napredni pjesnik, onako stasit i odlučan kao bronzana bista, izbije na govornicu, pa se onda odatle obrati narodu, pjesmom koja veliča Tita i drugarstvo, bratstvo i jedinstvo, a dolje narod opijen rimovanjem koje se sastavljalo na partijskim sijelima duž genijalnih sela, kliče pioniru naše zlatne budućnosti. Možda Goca, opijen tom predstavom koja uveliko premašuje kič (sumnjam da je ikada bio u pozorištu!), vraćajući film, priprema novu štafetu, u čast našem nesmrtnom vladaocu, koji, mora se reći, takođe voli i uživa poeziju, ali onu krajnje disciplinovanu i konkretno korektnu, ništa nalik Paundu i nezavršenim Canto, posvećenim slavlju bilja, zvijezda, školjki, ali ništa manje i Džojsovim žargonima.
P.s.
Šta je ono danas pokušao Očajni domaćin?! Šta je, dakle, pokušalo to „art“ piskaralo, kojeg je Baki ostavio za nedelju, kako bi dobio na vremenu da mu zašilji i rezerviše pero za tu, i tu temu… Šta detektuje DF: enormnu laž u svim njenim oblicima, od istorijske ka ekonomskoj, korupciju, kriminal, servilnu umjetnost, plagijatore koji sjede po Ministarstvima, udvorničku umjetnost, srbo-mrsce, krajnju diskriminaciju svakog ko ne ide smradnim tragom vladajuće stranke, potkupljivanje tzv. opozicionara, matoru i izlizanu diplomatiju, i ono što je najvažnije: veleizdaju svih onih koji nisu ni jednog trena bili sa svojim narodom na ulici, iako im je isti narod časno dao mandat, nego su radije birali sekundarne fotelje i kezove pred fotoreporterima, i one poze krajnje zabrinutosti, šta sjutra i na koji način se iščupati iz svega ovoga…
Pozdravimo se: SLOBODA ILI NIŠTA!!!
Hahahahaaaa.Ovo je mnogo dobro komentar ali i istina
Демократски фронт није пукао, него ради као телевизија Гојка Раичевића – као Сингерица
DF je Puka!
Ne brukaj to ime koje koristiš,avetinjo.
I ne primaj se,kao vrana,na priče mudrosera Nedja Rudovića i trafikanata iz Demosa
Pukli su,jadan ne bio,svi koji s lopovskom Vladom tikve sade.