Гласни акорди Ђукановићеве антисрпске симфоније

Недељу дана је прошло од судбоносних парламентарних избора у Црној Гори. Чини се да је време да се размотре резултати и дају прогнозе, али није тако. Нема званичних, општепризнатих резултата, нити јасног става међународне заједнице, а камоли осећаја спокоја и мира у овој маленој балканској Републици.

Важно је напоменути да, с обзиром да желе да приступе у ЕУ и НАТО, сви учесници трке морају бити део једне једначине, јер неминовност тог историјског избора нове Владе превазилази сам изборни процес. Потпуно је јасно. Судбина једног мандата може да одлучи о судбини земље за генерације које долазе.

Премијер Мило Ђукановић је објавио своју победу одмах ту ноћ након избора и одмах обећао својим сународницима да ће наставити прозападни пут. У то време, по подацима два главна мониторинг центра, његова Демократска партија социјалиста и комбиноване снаге опозиције су се борили за један мандат. Оваква ситуација говори доста о дубокој подели у друштву и о непомирљивим разликама међу људима. И да ли је уопште умесно да власт, која је довела до оваквог стања у земљи, говори о «победи»? Та важна одлука коју треба донети је потенцијални окидач за цео регион Балкана, што је својеврсна трагедија црногорских избора који се, узгред буди речено, још увек не могу сматрати важећим.

Опозиција је у пуној снази. Демократски фронт, велика коалиција «Кључ», Демократе и Социјалдемократска партија су једногласно одбили да признају резултате избора. Чак су и резултате поновног гласања, које је одржано у недељу на четири локације, одбили да признају.

Победу Мила Ђукановић није признала целокупна опозиција, која представља половину процењеног Парламента. «Победу» му није честитала ни једна једина европска држава. НАТО се ограничио на кратку изјаву у којој је поздравио демократске изборе у Црној Гори. А, према речима аналитичара Флоријана Бибера, члана Савета Европе на Балкану, избори у Црној Гори су били далеко од демократских, што је разумљиво за свакога ко има имало увида у црногорску власт и политику. Професор је рекао да је проблем не само у процесу управљања земљом, већ и у изборном процесу и томе како та странка води државу.

Испоставило се да чак и лидери ЕУ, у којој је већина земаља у чланству НАТО, нису хтели да прљају руке и отворено подрже верног и послушног црногорског лидера. Зашто?

«У Европи нема много симпатија за Мила Ђукановића. Госпођа Меркел се никада није срела са њим, што никако није случајно. А знате колико је Немачка важна у Европи. Ни у Француској није никоме симпатичан, а у Италији нико не жели ни да се рукује са њим. У ЕУ би, да Ђукановић изгуби, сви били задовољни. Несрећне ће бити само САД», рекла је пред изборе италијанска новинарка и бивша чланица Европског Парламента Џулија Кезе. И тако је и било.

Отворене везе са мафијом, повезаност са трговином дрогом и оружјем преко Балкана за Блиски исток.. Сви ти делови биографије Мила Ђукановића су добро познати у Европи, а против њега је поведен и кривични поступак у Италији.

Учешће црногорских власти у криминалним делатностима је било потребно да би, захваљујући томе, могли да га уцењују и држе под контролом. Али, да отворено подржава монструма кога је сам створио, Запад не жели. Превише је прљав и недемократски.

Атмосфера у којој су избори одржани, није ништа мање репресивна од већег дела црногорске политике. Изјаве посматрача о неправилностима на изборима као што су свађе у комисијама и мала бирачка места, изгледале су мање страшно од неких других детаља: видеа који потврђује организовани долазак странаца да гласају за ДПС на основу фалсификованих докумената, ситуације на ивици комедије — када су директно на изборима од посматрача бирачи тражили новац за глас. Притисак на опозицију у виду бројних хапшења, позиви на суд, фалсификовање транскрипта преговора, кампања у медијима и други атрибути прљавих избора који трају читаву вечност се настављају до данас. Ситуација више подсећа на панику режима који се очајнички држи за власт која јој измиче, неголи на демократски ток догађаја.

Гласан акорд те симфоније, лажне од почетка до краја, је хапшење групе коју чине 20 грађана Србије, на челу са бившим командантом жандармерије Братиславом Дикићем, који је тог дана оптужен за тероризам и покушај пуча, па чак и могући атентат на Ђукановића. Незадовољни хапшењем и гласним оптужбама, власти у Подгорици су похрлиле у бој и непосредно оптужиле државу Србију за тероризам. Чиме су, према стручњацима, потписали пресуду на Балкану.

«Ако Ђукановић остане на власти, не могу да замислим како ће након тога Црна Гора и Србија сарађивати, ако нас сада оптужују за тероризам», тако је, вече после избора, прокоментарисао инцидент за News Front аналитичар из Србије Мирослав Паровић, који је присуствовао изборима у Црној Гори.

Он је подсетио да хапшење Братислава Дикића нема никакве везе са државом Србијом, да је он официр у пензији, да се он сада «бави неком врстом политике» и понекад учествује у неким јавним скуповима.

О томе нису знали у Подгорици? Наравно да јесу. А бирачима су управо тог дана — на дан гласања послали «слику» да је законодавна власт под претњом, и да је треба подржати. Можемо рећи да је питање ефикасности овог политичког корака сумњиво, али се лепо уклопило у серију хапшења, застрашивања породица опозиционих активиста, у медијску манипулацију током кампање, као и куповину гласова и долазак странаца — чиме се црногорски режим служио.

Осим чисто изборног ефекта, хапшење Дикића и других Срба садржао је још један моменат — политички или чак идеолошки. Нису случајно притворени држављани суседне Србије — Црногорцима најближе и «рођачке» земље на Балкану.

Антисрпски корак Ђукановића — ово је његова основа за будућу политичку оријентацију земље, јасни је знак Србији, Русији, Западу — целој међународној заједници — да се Црна Гора одрекла своје историјске везе и принципа, њеног културног кода и сродства, и да је спремна на било какве непријатељске потезе против суседа и браће по крви зарад уласка у нову «европску породицу». Ово је један део мозаика вишеструке антисрпске кампање коју спроводи црногорска држава (историјски српска земља), заједно са признавањем независности «Косова», агресивном кампањом против Српске православне цркве (њу је Ђукановић чак прогласио опасном по Црну Гору), увођење «црногорског језика» (који је заправо дијалекат српског) итд.

Срби чине најмање трећину становништва Црне Горе, с тим што разлика између Срба и Црногораца лежи у самоопредељењу испитаника. Сада су они, који су на природном праву грађана староседеоци те државе, постали носиоци и заштитници историјско-културне парадигме — антизападне, а имајући у виду курс Ђукановића, аутоматски постали опозиција. У томе лежи разлог зашто, упркос очигледној пасивности званичног Београда, црногорске власти покушавају да од Србије и Срба направе непријатеље.

И само погоршавају друштвену поделу, чиме ситуацију доводе до тачке кључања.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: