Гласови слоге: Са ким ближим да положимо вијенце него са премијером Србије; Да није било Мојковачке битке, не би било ни Солунског фронта ни побједе 1918. године
1 min read
Фото: Танјуг
Делегације Општине Мојковац, предсједник црногорског парламента и Владе Србије, положили су вијенац на споменик јунацима Мојковачке битке.
Вијенце на споменик јунацима Мојковачке битке положили су предсједник Скупштине Црне Горе Андрија Мандић, премијер Србије Милош Вучевић, предсједник општине Мојковац Веско Делић, предсједник Скупштине општине Мојковац Марко Јанкетић и Марко Ковачевић, предсједник општине Никшић.
Свечаној сједници поводом Дана општине Мојковац присуствује и Милош Вучевић, који ће потом састати са предсједником Општине Веском Делићем, саопштено је из локалне самоуправе.
Мандић: Са ким ближим да положимо вијенце него са премијером Србије, наша страдања су упоришне тачке
Предсједник Скупштине Андрија Мандић поручио је данас након полагања вијенаца у Мојковцу да данас обиљежавамо Дан општине Мојковац који је за читаву Црну Гору а не само за овај крај важан због Мојковачке битке.
„Имамо привилегију и част да данас овом обиљежавању присуствује и предсједник Владе Србије Милош Вучевић. То симболише и ону 1916. годину када су се заједно црногорска и српска војска бориле против тадашњих окупатора. Данас, са ким ближим него са Владом Србије, предсједником Србије, са свим оним људима који су нас подржали и показали солидарност у великој трагедији која је погодила нашу Пријестоницу – с ким ближим да обиљежимо дан великог страдања каква је била 1916. година“, казао је Мандић.
Та наша страдања су упоришне тачке гдје желимо да градимо будућност Мојковца, Црне Горе и бољих односа са братском Србијом са којом смо сто година били у истој држави.
„За тих 100 година нисмо имали ни најмањих сукоба ни неспоразума. У Црној Гори живи више од 1/3 грађана који су Срби, исти народ као и у Србији, већина грађана говори српским језиком а то су важне нити које нас повезују“, казао је Мандић.
Он се захвалио премијеру Србије па се осврнуо на младо руководство, пуно енергије и ентузијазма.
„Веско Делић, предсједник општине је изложио важне пројекте а надам се да ће ово о чему смо причали бити подржано од стране Владе Републике Србије“, казао је Мандић.
Вучевић: Да није било Мојковачке битке, не би било ни Солунског фронта ни побједе 1918. године; Дубоко поштујемо велику жртву храбрих соколова који су заштитили повлачење српске војске
Србија дубоко поштују велику жртву и храброст јунака предвођених сердаром Јанком Вукотићем, рекао је премијер Милош Вучевић у Мојковцу, где је положио венац на споменик јунацима Мојковачке битке.
Вучевић је у Мојковцу поручио да је захвалан на прилици да буде део обележавања 109 година од Мојковачке битке, која је, како је истакао, омогућила победу српске војске и пробој Солунског фронта 1918. године.
„Да није било Мојковачке битке, јунака са Мојковца, тог Божића 1916. године, не би било ни Крфа, ни Солунског фронта, а ни победе 1918. године. И због тога Република Србија, целокупан наш народ, сви наши грађани, дубоко поштују велику жртву, храброст, братство свих јунака, предвођених сердаром Јанком Вукотићем“, рекао је Вучевић.
Подсетио је да су тада црногорски војници заштитили повлачење српске војске преко Црне Горе и Албаније и омогућили да се сачува војска Краљевине Србије и потом врати као сила победница против окупатора 1918. године.
„Верујем да ћемо заједнички обележавати све оне датуме који су у историји једне и друге државе уписани и да се нећемо стидети онога што нас је повезивало, поштујући постојање две државе и чувајући добре односе између Црне Горе и Србије. Верујем да ћемо много тога заједнички добро радити у наредном периоду“, рекао је Вучевић и изразио наду да ће 110. годишњица Мојковачке битке бити још свечаније обележена.
„Односи Србије и Црне Горе добри и морају да буду бољи“
Oценио је да су односи Србије и Црне Горе добри и истакао да верује да могу и да морају да буду бољи.
„Односи су добри, а ја верујем да могу и морају да буду бољи. Много тога нас повезује, блиске родбинске везе, историја, култура, духовност“, рекао је Вучевић и додао да мисли да су обе земље заинтересоване за мир и стабилност на простору Западног Балкана.
Када је реч о економском повезивању и снажењу економије, Вучевић је навео да је разговарао и са црногорским премијером о инфраструктурним пројектима који треба да приближе две државе.
„Ми смо спремни за разговор о свим даљим пројектима који су од интереса за обе државе“, рекао је Вучевић и додао да га је председник Скупштине Андрија Мандић обавестио да је Црна Гора спремна за реконструкцију пруге Београд-Бар.
Додаје и да се нада да ће имати период стабилности, да ће сви моћи да се фокусирају на раст економија две државе, на раст плата, пензија, да људи остану да живе у региону.
„Нас је мало и мислим да су смешне наше међусобне поделе, што поготово можете да видите када одете у неки град који има више становника од свих држава у региону“, закључио је Вучевић.
„Спреман сам на састанак са Милојком Спајићем“
Вучевић је додао да је спреман за састанак са премијером Црне Горе Милојком Спајићем било да буде организован у Београду или у Подгорици.
„Спреман сам за састанак са господином Спајићем, када год и где год треба. Мислим да је природније да се видимо или у Подгорици или у Београду, него да се срећемо у неким европским метрополама где се чешће, нажалост, срећемо. Господин Спајић је добродошао у Србију, радујем се будућим сусретима и заједничком раду“, рекао је Вучевић и додао да је сада моменат да се организује сусет два председника влада.
Предсједник општине Мојковац Веско Делић честитао је Дан општине Мојковац и додао да ако постоји неки дан који је Богом дан да буде Дан општине, онда је то Божић и дан Мојковачке битке.
„Имам част да на 109. годину угостим предсједника Владе Републике Србије. Разговарали смо о важним пројектима који су значајни за општину Мојковац и надам се да ћемо имати подршку Србије када је у питањју реализација тих пројеката“, казао је он, преноси Борба.
Још једном је честитао Дан општине и нада се да ће имати боље односе Србије и Црне Горе.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Iz memoara mog đeda:
На Власини сам 6. окотбра 1915.био рањен од Бугара.Под притиском надмоћних снага, Њемаца и Аустријанаца с једне, те „свјежих“ Бугара с друге стране, српски фронт је на свим линијама попуштао, а онда је настало опште повлачење под борбом кроз Србију.
СРПСКА ГОЛГОТА – КАМЕНА БРДА АЛБАНИЈЕ
Иако рањен, ја сам у одступници бранио сваки педаљ српске земље и учествовао у борби против непријатеља нашег народа. Борило се и одступало, а одступању никад краја. Сваки дан гори иза горег, јер кишни дани долазе, почиње сњежити, стално без одмора, иде се у зиму. Коморе се путем заглибљују и постепено се распадају, да је на граници Албаније сасвим нестане.
Одступање кроз Албанију кретало се у два правца: први, и лакши, са главном командом, путем преко Пећи за Драч, а други, тежи од Струге низ Црни Дрим, до Везирева моста, који личи на једногрбу деву и под којим је сахрањен добар дио наше артиљерије.
Од Везирева моста, преко Љум Куле, настаје Српска Голгота. Иако нас стално у стопу прати њемачка тешка канонада, овдје се наш фронт ломи и губи се надзор над јединицама, јер се пред нас сада испрсио нови непријатељ – гола, беспутна, стрма камена брда, чију је козју стазу покрио мањи снег. Један за другим пењали смо се уз брда, све једно веће од другога, којима никад краја. Снијег завијава, а сури вјетар кроз кости пробија. Кад би неко, само зачас, онако знојав, застао да се одмори, тај би се брзо смрзао и не би био више у стању да пут продужи.
Иза села Бицане и Васјати, према Дебру и Пишкопеји, настало је стално спуштање низ гола брда, да би се сада у низији заглибили у блату кроз које је претходно безброј избјеглица – грађана, жена, дјеце, те заробљених Аустријанаца прошло. Ко се извукао жив из голих брда, тај би сада, газећи разгажено блато до кољена, послије неколико дана малаксао и заглибио се и ту нашао смрт. Било је мјеста, гдје се, усљед исцрпљености, заглибила разна стока, коњи, те војнички лешеви, да су личила на велико бојиште. Изнемогли од глади и тешка пута, обољели, умирали су на сваком кораку. Преко њих смо прелазили као преко пањева, јер овдје нико никоме није могао помоћи. Овдје је брат брата и друг друга остављао или са њим и сам умирао. На пролазу, војници би од ове угинуле стоке и коња сјекли комаде меса и кували, те онако напола пријесно, без соли и хљеба, јели. Ишло се у непознату земљу, само да се иде. Нигдје се није смјело застати и одморити јер би залутале војнике из засједе убијали Арнаути.
Послије чувеног албанског блата дошла су поново брда. Након неколико дана стигли смо на највише брдо Чукус, на коме се од јака вјетра није могло одржати на ногама. Овдје на Чукусу, послије толиког пута, добили смо први пут по пола килограма бијелог брашна, које бисмо без соли, у топлој води сваки себи скувао и онако, као љепило у сласт појео. Док се на Чукусу од студени смрзавало, трећи дан по ступању са Чукуса преко неког трогрбог моста стигли смо у Елбасан, гдје смо морали и копоране са себе скидати од врућине.