Глазјев: „Црногорска власт није пријатељ Русије“
1 min read
Економски савјетник предсједника Русије Сергеј Глазјев оптужио је Владу Црне Гору да води антируску политику и позвао на смањење броја чартер летова из Русије. Савјетник Вадимира Путина је за владин дневник “Росискаја газета” изјавио да Москва треба да преоријентише туристички проток на Крим и црноморска одмаралишта, која немају ништа мање развијену инфраструктуру.
“Растерећени саобраћајни проток треба активирати за развој домаће туристичке индустрије, дијелом, повећати број редовних и чартер летова за Крим и градове црноморске обале”, рекао је Глазјев.
У тексту “Захлађење у балканском љетовалишту”, руски дневник наводи да је политика премијера Мила Ђукановића последњих година изузетно непријатељска, наводећи као примјер рекламне паное у Подгорици са поруком “Боље банана у руци него руска чизма на врату”. Наводећи да се ради о дипломатско скандалу, који је изазвао негативну реакцију руског МИП-а, “Росискаја газета” подсјећа да нико није преузео одговорност за њихово објављивање.
Дневник подсјећа да је приоритет Црне Горе чланство у НАТО-у и ЕУ, и упозорава да је због тога “на отпад послато вишевјековно пријатељство народа Русије и Црне Горе и проруско расположење већине грађана”.
Руски лист наводи и да се Подгорица, за разлику од Србије, придружила санкцијама ЕУ и САД против Русије, док у УН није подржала руску Резолуцију против глорификације нацизма и расизма. Позивајући се на украјинске медије, “Газета” наводи да ће у Црној Гори бити бесплатно смјештено више од сто рањених припадника украјинских снага. Лист упозорава да “старији другови из НАТО-а” од Ђукановића очекују да очисти земљу од руског утицаја.
“Русе одавно тихо истискују из свих сфера живота. Од великих компанија одузимају имовину и препродају је. Тако је било са жељезаром у Никшићу, КАП-ом, Рудником боксита, са неколико хотела. Не омогућавају им приступ државним тендерима. Плијени се непокретна имовина која припада нашим суграђанима”, наводи се у тексту.
Руски дневник истиче да Црна Гора “данашње благостање умногоме дугује Русији”, подсјећајући да је руски новац након референдума “обезбиједио сиромашној републици прилично угодно постојање”. Наводи се да су Руси у црногорску економију уложили двије милијарде евра, кроз куповину фирми и некретнина. Скоро трећину буџета, наводи „Газета”, формирају приходи од руских туриста, појашњавајући да је прошле године 300.000 туриста у државну касу додало скоро пола милијарде еура. Лист истиче да Максим Кисељов, један од аутора рада “Црна Гора: цијена евроинтеграција”, сматра да су се проруске снаге на власти нашле у апсолутној мањини. “Незадовољство становништва политиком Ђукановића расте и сасвим је могуће да ће сличан “економски” одговор Русије помоћи да се прекине тај вјештачки политички дисбаланс.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Crnogorski narod vjeruje u Rusiju!
Што рече онај први коментар,нека се сјети,да сви и Виктор Јанукович,и Слобо,и Гадафи…волели су да седе на две столице,а тако не може,на крају њих су смакли они од којих су примали плату,у Доларима и злату,преко океански савезници,све је јасно,чије су војске интервенисале да тобож уведу ред,нигде не видох Русе,сем на Криму који је ионако и био Руски,а где јадо нађе да окривљујеш Русију,у реду је мрзети ал није у реду клеветати.
Evo sada ce nam vjerovatno Hašim Tači i Edi Rama priskočiti u pomoć… Da neće ambasadorka Braun poslati turiste sa Floride, ili Merkelova preusmjeriti Njemce da ne idu na Baleare… Milo, Milo… Prego.nao si!
УКРАТКО
1.Коме је сметао Јужни ток?
– Вашингтону.
2. Зашто?
– Да би спречио додатни утицај Русије у Европи.
3. Ко је био главна препрека за Јужни ток?
– Бугарска.
4.Под чијим притиском?
– Под притсиком Брисела, то јест Европске Уније, то јест Немачке, која је најснажнија у ЕУ.
5. Зашто би Немачкој сметало додатно обезбеђење Европе руским гасом?
-Зато што Немачка није самостална, него је под америчком окупацијом, па не сме да води себи корисну политику, што се види поводом рата на Украјини.
6. Шта је Русија учинила?
– Учинила је оно што је морала, обезбеђујући поуздану трасу за гас према Турској, која је, из својих интереса, окренула леђа Вашингтону, што је маштао о свом гасоводу „Набуко“, али му се план изјаловио. Одлука Путина и Гаспрома је последица руских припрема за велики рат вашингтонско – бриселске Империје против Москве. Ратне припреме за Русе подразумевају прекидање свих непоузданих и лако угрозивих „партнерестава“ у Европи и свету.
6. Да ли Србија треба да оптужује Русију за „издају“?
– Не. Србијанска власт треба да пита Вашингтон зашто спречава Европу да води самосталну политику према Русији, гурајући и нас у неонацистички НАТО који се спрема у крижарски поход против највеће православне земље на свету.
7. Мења ли се однос Русије према Србији?
– Србија је и даље најповлашћенија од свих европских земаља кад су економске везе с Москвом у питању; Русија и даље пружа подршку Србији у одбрани Косова и Метохије; Русија не одмаже, него помаже како и колико може.
8. Шта ми да радимо?
-Наравно, не смемо да заборавимо – ми смо у ситуацији сличној оној у којој смо били 1813. и 1814, када је Русија морала да се повуче са Балкана због Наполеоновог похода, и када су Турци поново окупирали Србију. Међутим, 1814. избила је Хаџи Проданова буна, а 1815. Други србски устанак. То јест, као и под Карађорђем 1804, Србија није чекала Русију да се бори за своју слободу: борила се сама, како је знала и умела, а Русија је касније прискакала у помоћ. То је највећа поука за данас.
УЗДАЊЕ У НЕМАЧКУ
У аналитици понекад није лоше мислити „простонародно“, то јест у складу са здравим разумом; рецимо, потписник ових редова је, још 11. јула 2014. у „Печату“, када се овде фантазирало о осовини Москва – Берлин – Париз (неки још фантазирају, „зарад опсењивања простоте“) објавио текст „Канцелар акт или Ко заиста влада Немачком“, у коме пише: „Прошле су године од када је бивши генерал немачке војне контраобавештајне службе, Герд Хелмут Комоза, код једног малог аустријског издавача објавио књигу „Немачка карта“. У књизи (коју нико у његовој отаџбини није смео да објави) налази се следећа тврдња: “Тајни међудржавни уговор потписан 21. маја 1949. од стране БНД-а добио је печат „строго поверљиво“. У њему су наведена основна ограничења која су победници наметнули суверенититу Савезне републике Немачке до 2099, о чему сада мало ко зна. Уз то, у документу су записана и ограничења која се тичу новина и средстава масовног информисања, која делују до 2099. Тајкође, златне резерве СР Немачке савезници држе код себе као својеврсни залог“.
Овај тајни уговор о окупацији назива се „Канцелар акт“, и сваки председник Немачке мора да га потпише пре него што преузме власт./…/
У „Ди Цајту“ појавио се 14. маја 2009. интервју са Егоном Баром, утицајним саветником Вилија Бранта и угледним политичким делатником. Једном приликом, када се Брант тек устоличио, Бар је дошао да председнику Западне Немачке донесе скицу позивног писма совјетском државнику Косигину, с којим је Брант желео да се сретне. Међутим,председник је Бару, у стању извесне растројености, испричао како му је један високи немачки чиновник донео на потпис писма тројици амбасадора – америчком, британском и француском, у коме је морао да потврди своју приврженост савезничком ултиматуму ( „Канцелар акту“ ) из 1949. Брант је био огорчен тим понижењем, али му је доносилац „вазалних“ писама рекао да су их, пре њега, потписали Конрад Аденауер, Лудвиг Ерхард, и Курт Георг Гизнигер, претходни председници СР Немачке. Тада је и Вили Брант попустио.Сам Брант је, јавно, сведочио да је Основни закон 1949. Немачкој био наметнут од стране америчких окупатора“.
Зато Немачка следи САД у русофобној политици, која штети немачким интересима. Русија је то сад видела, и научила; мислили су да ће Берлин моћи да самостално одлучује, али су се, наравно, преварили. То би била поука и за власти у Београду.
О БУГАРСКОЈ „РЕАЛНОЈ ПОЛИТИЦИ“
А када је руски аналитичар Правосудов објавио свој текст, у коме је оптужио Србе да окрећу леђа Русима, забележио сам ( не сумњајући у то да ће власти Србије, под притиском Вашингтон – Брисел, можда окренути леђа Русији, да би ишли евроунијатским путем без повратка ):“А ми осећамо и мислимо да смо браћа Русима, а не прагматични корисници њиховог покровитељства кад треба, и они који им окрећу леђа кад им, због спољашњих околности, не одговара такво савезништво.
Има неких других који раде другачије од Срба– кличу Русији кад је моћна, а окрећу јој леђа кад им не треба. Има таквих, брате Правосудове. А њих је Русија и у 19. и у 20. веку волела и тетошила, мада су јој стално забијали нож у леђа. Који су ти и такви? Ево шта пише митрополит Венијамин (Федченков) у својим сећањима на белу армију и генерала Врангела на Криму: “Као што је познато, Бугари су и тада били с Немцима. Једном сам у продавници срео Бугарина официра и рекао му са отвореним прекором:
– Како то ви, браћа Словени, које је Русија ослободила својом крвљу од турског јарма, сад војујете против нас?
– Ми смо – сасвим бестидно ми је на бугарском одговорио пуначки официр – реални политичари.
То јест – где ми је корисно, тамо и служим. Згадило ми се у души од такве бездушности и окорелости“ (И. А. Иљин, А.И.Куприн, митрополит Венијамин:Врангел, Бернар, Стари Бановци, Дунав, Београд,2013,стр.66)“ Има Руса који то схватају. Ево шта каже историчар Андреј Иванов: „Бугарска се близу пет стотина година налазила под турским ропством, од кога их је ослободила Руска армија у рату са Турцима 1877-1878. Тадашње расположење руског друштва било је и више него бугарофилско. Но године 1887. Бугарска је окренула леђа Русији и преоријентисала се према Бечу, а бугарски цар постао је године 1908. Немац Фердинанд Кобург. Бугарска је, како су велики руски мислиоци Константин Леонтјев и Достојевски упозорили, веома брзо заборавили благодарност која дугује Русији. Бугарска се преобратила у оруђе интриге Аустро-Угарске и Немачке против Русије. Године 1913. Бугарска је приредила веома непријатно изненађење Русији када је војно напала православне Србе и Грке. У Првом светском рату Бугарска се борила на страни Централних сила. Током 1914. лукаво и подло држала се неутрално, док је стварно помагала Немачкој. У октобру 1915, када се чинило да се ратна срећа коначно окреће у корист Берлина, Бугари су отворено стали на страну Немаца, Аустријанаца и својих јучерашњих вишевековних угњетача Турака. Бугари су нанели вероломни удар Србији јер су је напали подло иза леђа. Овај потез Бугарске изазвао је у руском друштву бурно негодовање. Руси су их крстили разним именима: ‘лукаве бугарске лисице’, ‘балкански авантуристи’, ‘немачки робови’, ‘срамота словенских народа’. Нарочито је запрепастило Русе да су се Бугари повезали са Турцима, који су их пет векова држали у понижавајућем ропству… Бугарска је била противник Русије и у Другом светском рату. Бугари су постали савезници Москве тек у септембру 1944, после војног пораза Немаца. Одмах по распаду Совјетског Савеза Бугарска је наставила антируску политику, какву је водила у Првом и Другом светском рату“. То уопште не значи да међу Бугарима нема људи који воле Русију, и који су спремни да се боре за бугарско – руски савез. Али, главна линија државне политике је увек иста: ко јачи, Бугарска уз њега.
Једина утеха: где се Бугарска учлани, то пропада. Оде НАТО.
ШТА СВЕ ОВО ЗНАЧИ?
Наравно, све ово није велика утеха за нас. Србији ће, пошто је Русија морала да одступи са Балкана, бити много тешко. На нас ће се обрушити ударци од којих ћемо се тетурати и падати на колена. Уосталом, о томе сам писао још 2008, у тексту „Србска Црква и савремена искушења“, објављеном у „Геополитици“: „Тренутак у коме србски народ живи тежи је него икад. Неки га пореде са добом деспотовине Србије уочи њеног пада под турску власт 1459. године. Али, тада смо на престолу имали Светог Стефана Високог, витеза и мудраца који је Србство умео да води између турске Сциле и мађарске Харибде, и да сачува независност своје државе и народа; са свих страна у Србију су стизали монаси-исихасти и учени људи, попут Константина Философа; у небо над Србијом подигоше се Копорин, Каленић, Манасија. После Стефана Лазаревића, на власт је дошао деспот Ђурађ Бранковић; њему је било теже, али је и он успео да сачува све што се могло сачувати. У његово доба, византијски цар Јован Палеолог ишао је, скупа с владикама Цариградске патријаршије, папи Еугену IV у Фиренцу и Ферару на преговоре о склапању уније с Римом (1438-1439). Циљ је био једноставан: добити помоћ Запада за борбу против Турака. Ђурађ Бранковић је, за разлику од Руса који су били под јурисдикцијом Цариграда, одбио да пошаље србску црквену делегацију, говорећи да је он сусед Латина, и да од преговора неће бити ништа (и заиста: 1453, кад су Турци напали Цариград, помоћ западне војске била је мизерна). Касније, када му је фратар Јован Капистран нудио унију с Римом, Ђурађ Бранковић је рекао (да парафразирамо ): „Мој народ ме сматра несрећним, али мудрим човеком. Када бих под старе дане променио веру, сматрали би ме несрећним лудаком.“
И данас је Србија пред окупацијом. НАТО окупацијом, наравно.Део њене територије већ је окупиран, и Косово је постало прирепак базе Бондстил, једне од најважнијих НАТО база на свету. Спрема се велики рат против Русије (само слепци то не виде), и НАТО неће трпети никакав неред у својој позадини. Уосталом, и свети људи су то видели, одавно. За време Другог светског рата, владика Теофан Полтавски, прозорљивац и чудотворац, говорио је: „Какав је ово рат? Рат ће бити кад све земље света крену на Русију, јер ће она једина сачувати православље.“ Ако Америка хоће Грузију и Украјину за своје базе, зар ће трпети „непацификовани“ Балкан, то јест Србију без иједне НАТО базе (осим Бондстила на окупираном Косову)? Поготову што се зна да Англосаксонци имају патолошку мржњу према Србима као „малим Русима“… Зато смо доживели да данас, у доба наших политичара прозападне оријентације (анти-Стефана Лазаревића и анти-Ђурађа Бранковића), србска војска и оружје буду осрамоћени и на ивици нестанка, а народ опљачкан и обезнађен: кад НАТО дође, да не наиђе ни на какве отпоре. Повод за улазак НАТО трупа у Србију вероватно ће бити нека унутрашња криза, коју није тешко изазвати. Све би се то могло издржати да је стање нашег духа боље и хришћанскије. На жалост, Србска црква се, деценијама одбијајући да се супггански (а не „предмодерно“, епски и гусларски) суочи са постхришћанским Западом, налази у стању велике кризе, која се кристалисала око проблема тзв. литургијске обнове и, наравно, питања екуменизма“.
Шест година је прошло од овог текста, а немам шта ни да одузмем, ни да додам.
Свет улази у доба ратно и страшно. Усредсређујмо се, молимо се Богу, надајмо се у милост Његову, и боримо се за крст часни и слободу златну. Без обзира што смо под окупацијом, важно је да презремо идоле који нам се нуде, и да пљунемо у лице Белој Демонији, како је Владика Николај звао Европу без Христа.
То нам је поручио руски патријарх Кирил, када је недавно посетио Београд. А то рече и патријарх Павле – Бог ће помоћи ако има коме.
В. Димитријевић: Јужни ток? Тужни јок? Уозбиљимо се!
Piše: Andrej Nikolaidis
Nakon posjete premijera Crne Gore Mila Đukanovića Vašingtonu, gdje je, kako se ovdje kaže, „Milo završio ono za NATO sa Bajdenom“, rusko je Ministarstvo vanjskih poslova izdalo prilično oštro saopštenje. Teško da je ruska reakcija stigla kao iznenađenje. Napokon, ko gubi ima pravo da se ljuti.
U saopštenju se ruski MVP žali kako Đukanović raskida vjekovno prijateljstvo između dvije zemlje (o komično-praktičnoj strani tog prijateljstva sam pisao prije koju nedjelju) i osuđuje njegove izjave u Vašingtonu kao neprijateljske. Nije im leglo ni to što se Crna Gora pridružila sankcijama Evropske unije protiv Rusije. Rusi su nas, inače, u novijoj istoriji najviše voljeli kad smo bili pod sankcijama i pod NATO bombama – tad smo bili na nivou „vjekovnog prijateljstva“.
Teško da je ruska reakcija stigla kao iznenađenje. Napokon, ko gubi ima pravo da se ljuti.
Zato se čini kako su ocjene proruske opozicije u Crnoj Gori o istorijskoj katastrofi, koje se mogu sažeti u lelek „šta smo dočekali, da nas se Majka Rusija preko novina odriče“, uobičajeno tupave i lišene osjećaja za vrijeme i geopolitiku – pa čak i staru, dobru geografiju. Crna Gora je daleko od Rusije (i geografski i politički), a iako politički još nije posve u Evropi ili je na njenom rubu, geografski je duboko u njoj.
‘Iz jedan u dva’
Kad sabereš rusku podršku Slobodanu Miloševiću i srpskom nacionalizmu sa onim što je Putinov vojnik Oleg Deripaska, gazdujući Kombinatom aluminijuma Podgorica, dakako uz svesrdnu podršku Đukanovićevih vlada, učinio privredi Crne Gore, lako se dođe do toga da ti je Vladimira Putina i Rusiju bolje imati za neprijatelja. Ako neko ima sumnje u to, evo kratkog kviza. Gdje je sada Viktor Janukovič, sa svom ruskom podrškom koju je imao? Gdje je sada Milošević, koga su Rusi podržavali? A Moamer Gadafi? Zasad se drži jedino Bašar al-Asad, ali što ono vele, ja bih tu igrao „iz jedan u dva“.
Naravno, lako će Rusi za to šta je Đukanović pričao u Vašingtonu. Problem je to što sa ulaskom Crne Gore u NATO skončava ruski san o izlasku na Mediteran. A Crna Gora je bila posljednja figura u tom snu. Podsjetimo: sa izuzetkom Neuma Crna Gora je posljednje parče evropskog Mediterana koje nije „pod NATO kišobranom“. Prije svega mjesec ili dva ruska je državna novinska agencija objavila kako je predsjednik Crne Gore Filip Vujanović njenom novinaru izjavio da bi Crna Gora trebala otvoriti Luku Bar za ruske vojne brodove. Vujanovićev kabinet je to hitro demantovao – Rusi su informaciju povukli. Ali je ta mala špijunsko-novinarska igra jasno stavila do znanja što Rusija očekuje od Crne Gore.
evo u ovom je tekstu sva pamet vlasti Crne Gore Krivi Kentera Nikolaidis i drugi vode onom maloumniku politiku kako bvele spoljnu.
Izlazak na Mediteran,iz kojeg vijeka su ovi mislioci,trebali su dodati plavo more,izuvinjavam se PLAVETNO!