Глинени четници у режији Бебе Поповића

Пише: Веселин Симоновић

Било ми је јуче тешко да се одлучим о теми овог коментара: да ли да пишем о ријалитију премијера Вучића на југу Србије (под називом „како понизити грађане и, посебно, министре“) или о изборима у Црној Гори. Догађаји су, признаћете, заиста инспиративни.

Откриће да иза наводног државног удара на дан црногорских избора стоји Беба (Владимир Поповић, балкански велемајстор манипулације) олакшало ми је посао јер оно показује да је то једна те иста прича.

Најпре је у суботу уочи избора један престонички лист близак властима објавио да је спречен државни удар, а онда се то вртело на једној телевизији сваких сат времена. Сутрадан су уз ТВ камере снимили хапшење двадесетак људи. Ако сте помислили да је реч о Србији, погрешили сте: новине су подгоричке – „Побједа“, а телевизија је заједничка – „Пинк“, као што је вероватно заједнички именитељ свих ових неподобштина – Владимир – Беба Поповић. Сумњам да је баш он креатор „тероризма у покушају“, јер наречени и даље и у Подгорици и Београду саветује премијере како да облате политичке противнике, профитирају на изборима и још то и медијски каналише.

Црногорско Врховно државно тужилаштво сумњичи бившег команданта српске Жандармерије Братислава Дикића, а сада пензионисаног генерала, за организовање криминалне групе и тероризам у покушају. Кад се виде снимци хапшења, не могу а да се не запитам са ким ли је то кукавни генерал хтео да заузме Скупштину Црне Горе и ухапси Мила Ђукановића. Са шачицом националистичких букача који воле да се сликају са шубарама и кокардама. Грађани Србије би морали и да се запитају какви ли су то људи командовали најелитнијим јединицама полиције.

Не могу а да се не запитам с ким ли је то кукавни генерал хтео да ухапси Мила Ђукановића

Дикића и његову веселу четничку братију је вероватно неко организовао и позвао да дају допринос коначном ослобађању „српске Црне Горе“ од Мила Ђукановића, а од тог „патриотског“ посла се успут може и нешто зарадити. Верујем и да су они Срби из Зубиног Потока и ко зна још одакле и поверовали да је дошао тај дан и да би они да се упишу у историју. Како ли се сад у спушком затвору осећају кад су схватили да су били глинени голубови.

Не жалим за њима ни најмање јер је Дикићу, да у Београду има правне државе, место ионако било у затвору, али жалим што такве сподобе (у шта убрајам и оне који су их унајмили) додатно кваре односе између Срба и Црногораца.

Не могу да тврдим да је за ову прљаву работу знао и Мило Ђукановић, за то немам доказа па могу само да сумњам, али сам сигуран да му је донела неки проценат гласова више. Не би Мило изгубио изборе и да није било „тероризма у покушају“; можда би уместо 40 и кусур одсто гласова освојио 36, па би му било много теже да нађе довољно коалиционих партнера. Није владајућа странка могла ни претерано да украде гласове, била је под будним оком опозиције. Ђукановићеви изборни стратези врло вешто су одрадили посао са оснивањем Социјалдемократије којој су могли лакше да намакну неколико стотина гласова и тиме обезбеде неопходна два мандата.

Црногорској опозицији, коју мало познајем, није остало ништа друго до да вришти да су избори нерегуларни и да је највећи аргумент за то управо државни удар у покушају. Нисам ових дана чуо и прочитао да је неко од њих објаснио како то да је Мило Ђукановић и после скоро три деценије владавине и на овим изборима предводио убедљиво најјачу странку по гласовима грађана Црне Горе. Имам сведоке у редакцији да сам прогнозирао овакве резултате. Нисам веровао да је опозиција – у којој су и русофили и љубитељи НАТО и тврди Црногорци и још љући Срби и ко зна ко још – у стању да сруши Мила.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: