Glineni četnici u režiji Bebe Popovića

Piše: Veselin Simonović

Bilo mi je juče teško da se odlučim o temi ovog komentara: da li da pišem o rijalitiju premijera Vučića na jugu Srbije (pod nazivom „kako poniziti građane i, posebno, ministre“) ili o izborima u Crnoj Gori. Događaji su, priznaćete, zaista inspirativni.

Otkriće da iza navodnog državnog udara na dan crnogorskih izbora stoji Beba (Vladimir Popović, balkanski velemajstor manipulacije) olakšalo mi je posao jer ono pokazuje da je to jedna te ista priča.

Najpre je u subotu uoči izbora jedan prestonički list blizak vlastima objavio da je sprečen državni udar, a onda se to vrtelo na jednoj televiziji svakih sat vremena. Sutradan su uz TV kamere snimili hapšenje dvadesetak ljudi. Ako ste pomislili da je reč o Srbiji, pogrešili ste: novine su podgoričke – „Pobjeda“, a televizija je zajednička – „Pink“, kao što je verovatno zajednički imenitelj svih ovih nepodobština – Vladimir – Beba Popović. Sumnjam da je baš on kreator „terorizma u pokušaju“, jer narečeni i dalje i u Podgorici i Beogradu savetuje premijere kako da oblate političke protivnike, profitiraju na izborima i još to i medijski kanališe.

Crnogorsko Vrhovno državno tužilaštvo sumnjiči bivšeg komandanta srpske Žandarmerije Bratislava Dikića, a sada penzionisanog generala, za organizovanje kriminalne grupe i terorizam u pokušaju. Kad se vide snimci hapšenja, ne mogu a da se ne zapitam sa kim li je to kukavni general hteo da zauzme Skupštinu Crne Gore i uhapsi Mila Đukanovića. Sa šačicom nacionalističkih bukača koji vole da se slikaju sa šubarama i kokardama. Građani Srbije bi morali i da se zapitaju kakvi li su to ljudi komandovali najelitnijim jedinicama policije.

Ne mogu a da se ne zapitam s kim li je to kukavni general hteo da uhapsi Mila Đukanovića

Dikića i njegovu veselu četničku bratiju je verovatno neko organizovao i pozvao da daju doprinos konačnom oslobađanju „srpske Crne Gore“ od Mila Đukanovića, a od tog „patriotskog“ posla se usput može i nešto zaraditi. Verujem i da su oni Srbi iz Zubinog Potoka i ko zna još odakle i poverovali da je došao taj dan i da bi oni da se upišu u istoriju. Kako li se sad u spuškom zatvoru osećaju kad su shvatili da su bili glineni golubovi.

Ne žalim za njima ni najmanje jer je Dikiću, da u Beogradu ima pravne države, mesto ionako bilo u zatvoru, ali žalim što takve spodobe (u šta ubrajam i one koji su ih unajmili) dodatno kvare odnose između Srba i Crnogoraca.

Ne mogu da tvrdim da je za ovu prljavu rabotu znao i Milo Đukanović, za to nemam dokaza pa mogu samo da sumnjam, ali sam siguran da mu je donela neki procenat glasova više. Ne bi Milo izgubio izbore i da nije bilo „terorizma u pokušaju“; možda bi umesto 40 i kusur odsto glasova osvojio 36, pa bi mu bilo mnogo teže da nađe dovoljno koalicionih partnera. Nije vladajuća stranka mogla ni preterano da ukrade glasove, bila je pod budnim okom opozicije. Đukanovićevi izborni stratezi vrlo vešto su odradili posao sa osnivanjem Socijaldemokratije kojoj su mogli lakše da namaknu nekoliko stotina glasova i time obezbede neophodna dva mandata.

Crnogorskoj opoziciji, koju malo poznajem, nije ostalo ništa drugo do da vrišti da su izbori neregularni i da je najveći argument za to upravo državni udar u pokušaju. Nisam ovih dana čuo i pročitao da je neko od njih objasnio kako to da je Milo Đukanović i posle skoro tri decenije vladavine i na ovim izborima predvodio ubedljivo najjaču stranku po glasovima građana Crne Gore. Imam svedoke u redakciji da sam prognozirao ovakve rezultate. Nisam verovao da je opozicija – u kojoj su i rusofili i ljubitelji NATO i tvrdi Crnogorci i još ljući Srbi i ko zna ko još – u stanju da sruši Mila.