У данашње вријеме постоји навика да се појам «мрежа» повезује са друштвеним мрежама и Интернетом. Међутим, друштвене мреже су много шири феномен од употребе на Интернету. Прво и прије свега, друштвене мреже се тичу друштвених интеракција између различитих група међу становништвом.

Сматра се да је истраживање политике мрежа започело 1950. године, у вези са сарадњом појединих интересних група са Владом САД-а. Ова политика је у почетку била повезана са релативно малим и стабилним групама корпоративних актера, уроњених у редовне контакте у вези са одређеним правилима и законима, који важе у неком посебном сектору.

Те јаке и институционализоване везе између ових учесника су довеле до израза «под-влада» или «гвоздени троугао». Читава унутрашња и спољна политика САД-а је грађена на дјелатном кретању ових «гвоздених троуглова».

Фриц Шапф је, бавећи се овом темом, описао политику умрежавања као дјеловање у «сјенци хијерархије». Такве мреже се укључују у процес преговарања и доношења одлука, али искључиво у оквиру законодавства. Ако прописи не дозвољавају ту врсту дјеловања, онда се вјероватно ради о развоју сумњиве инфраструктуре, која је по природи криминална и корупционашка.

Поред тога, стварање мрежа у сјенци, могло би бити у оквиру неких тајних споразума Вашингтона и његових сателита, као што је случај са операцијом «Кондор» у Латинској Америци.

«План Кондор» је у земљама овог региона представљао стратегију, коју подржавају САД зарад супротстављања ширењу љевичарских идеја – нападима на активисте у шест земаља. Координацијом између влада ових земаља, њихових обавјештајних служби и америчког ФБИ, идентификација и узнемиравање љевичарских активиста постали су транснационални.

Основни акт су 1975. године у Сантјагу потписали представници обавјештајних служби Аргентине, Боливије, Чилеа, Уругваја и Парагваја, а касније се споразуму придружио Бразил. Војни представници држава-потписника су размјењивали драгоцјене информације о «саботерима» у својим земљама, откривајући њихове локације и идентитете.

Циљ је био да се искоријене сви трагови љевичарске, комунистичке и марксистичке идеологије. Америчка влада је, истовремено, преко служби ЦИА пружала и технологију и стручна знања.

То је, у ствари, била мрежа широм читавог региона, која се непрестано развијала током седамдесетих година прошлог вијека. Латиноамеричке диктатуре, по налогу САД, нису реаговале једино на оно, што се сматрало значајним политичким пријетњама њиховој моћи.

Умјесто тога, спроводили су активне и систематске акције отмица, мучења, убијања и нестанка политичких, друштвених, синдикалних и студентских активиста – а, тиме, и искорјењивање љевичарске политичке мисли широм региона. Методе које су користили оперативци Кондора, укључивале су неке од најужаснијих тактика државног тероризма познатих у новијој историји.

И, све то, уз подстицање и директних упутстава из САД-а.

Како су САД имале велико искуство у стварању и управљању таквим мрежама, оне су од деведесетих година – након нестанка биполарног свјетског поретка и почетка процеса глобализације – почеле да граде своје мреже широм свијета. Појава нових средстава комуникације допринијела је овом процесу.

У студији организације Pew Research се наводи да су «учесници, који су глобализацију видели као прилику, а не као пријетњу, говорили и о личним облицима међународне заједнице, које је омогућио напредак у комуникацијским технологијима.

То је за неке представљало замјену за осјећај локалне или националне солидарности, које су глобалне силе ослабљивале. Брзина и свеприсутност друштвених медија се описују као омогућавање тренутне комуникације ‘широм свијета’ и стварање могуће ‘свјетске заједнице’ која може пружити ‘подршку када се нешто догоди широм свијета’.» [iii]

Тако се појавио феномен узајамног развоја и утицаја мрежа – као активно развијајућих средстава комуникације, као политичких или квазиполитичких структура. Вашингтон је, експлоатишући та средства, истовремено покушао и да успостави дугорочни стратешки политички утицај и да стекне финансијску и економску контролу над што већим бројем сектора.

Такве мреже могу имати различите конфигурације. На примјер, могу бити свеканалне – сваки корисник мреже може бити повезан са било којим другим корисником мреже. Или, могу звјездастог облика – све информације и ресурси пролазе кроз једну тачку. Управо је тај, звјездасти облик био најпогоднији за САД, како би контролисале све информације кроз сопствене филтере.

На примјеру рада Стејт департмента (САД-а) можемо видјети како се спроводе различити пројекти за изградњу мрежа глобалног утицаја.

На званичном сајту Стејт департмента читамо следеће: «EducationUSA је мрежа америчког Стејт департмента којој припада више од 430 међународних центара за савјетовање студената у више од 175 земаља и територија. Мрежа промовише високо образовање у Сједињеним Америчким Државама за студенте широм свијета, нудећи тачне, свеобухватне и релевантне информације о могућностима студирања у акредитованим високошколским установама у САД-у.

EducationUSA пружа и услуге америчкој заједници високог образовања, како би помогла руководиоцима образовних институција да постигну своје циљеве у запошљавању кадрова и интернационализацији кампуса. EducationUSA – ваш је званични извор информација о високом образовању у Сједињеним Америчким Државама.»

Овај пројекат је, у ствари, познатији као одлив мозгова – многе иностране студенте, ако су иоле компетентни и способни за рад, одмах покушавају да врбују за даљи рад у САД-у.

Али, постоје и друге мреже за оне, који у САД одлазе у оквиру неког програма (то могу бити новинари, представници локалних власти или бизниса). На примјер, Alumni је «ексклузивна онлајн заједница за све, који су учествовали у програмима размјене и завршили их, а које финансира или спонзорише америчка влада. Придружите се колегама, бившим студентима, којих у овој заједници има више од 500 000, како бисте се дружили, стекли прилику да развијете вјештине током размјене искустава и да се инспиришете.»

Америчка агенција за глобалне медије је међународна мрежа која повезује шест структура као што су Радио Слобода, Радио Слободна Европа, Канцеларија за кубанско емитовање, Радио Слободна Азија, мреже за емитовање на Блиском истоку и Фондација за отворену технологију.

Све ове структуре обављају међусобно повезане задатке дезинформација, пропаганде, подстицања на иступања против влада и наметања америчког начина живота.

Бројни амерички истраживачки/аналитички центри који раде за владу и одбрамбени сектор, најнепосредније се баве мрежном анализом како би истражили текуће трендове.

Центар за примијењену мрежну анализу корпорације RAND подстиче примјену формалне мрежне анализе појединаца, организација и система, у складу са читавим истраживачким спектром корпорације RAND. Тамо се изучавају и одговори на оваква питања : ‘Који односи су важни за исход политике?’ или ‘како међусобни односи стварају заједнице?’

Мрежне методе посматрају системе у цјелини, а нису усмјерене на појединачне карактеристике – тиме се омогућава пружање свеобухватних информација и рјешења о важним политичким питањима.

На сајту овог Центра се каже да су „наши истраживачи стручњаци у областима као што су анализа политике, математика, бихевијоралне и друштвене науке, медицина, физика, статистика и инжењерство – на тај начин се у истраживачки рад уноси животно важни интердисциплинарни дух“.

Притом је опсег истраживачких интересовања прилично широк – од употребе наркотика у САД и модела друштвених обука до промовисања екстремизма на друштвеним мрежама и до покушаја смањења утицаја руских медија и постављања детаљних мапа пословних структура у Јужној Азији, што би послужило супротстављању раста кинеског утицаја у региону.

Центар за стратешке и буџетске процјене спроводи детаљну анализу у вези са израдом америчких војних и политичких стратегија (како глобалних, тако и регионалних, ослањајући се на партнерске мреже), уз одговарајуће надокнаде.

Ако анализирамо инфраструктуру америчке војске, закључићемо да се ради о сложеној мрежи. Не ради се само о Интернету, који је израстао из утробе Пентагона и првобитно био предвиђен као резервни комуникациони канал у случају нуклеарног рата. Сâме америчке војне базе, расуте широм свијета, такође су мрежа инсталација, војних аеродрома и лука, складишта и специјалних центара у чијем саставу су различити објекти.

Сâма америчка стратегија нуклеарног одвраћања заснива се на присуству мрежа. Недавна студија, коју је припремила Федерација америчких научника, каже да ће «у складу са овим ревидираним нуклеарним ставом, кредибилитет политике одвраћања Сједињених држава у великој мјери бити обезбеђен опстанком инфраструктуре нуклеарне команде, контроле и комуникације (NC3), јер би разорни напад на амерички NC3 могао спречити предсједника да нареди одмазду, коју би извеле америчке нуклеарне подморнице. Дакле, надограђени NC3 системи, у комбинацији са усвајањем NC3 гаранција и мјера подршке, помогли би јачању услова под којима би САД могле да се одрекну ограничавајућих нуклеарних удара.

Такве инвестиције би помогле да се учврсти повјерење у средства за одвраћање САД, јер све док непријатељ не буде сигуран у своју способност да уништи сваку америчку нуклеарну подморницу или онеспособи америчку мрежу NC3, теоријски би постојао стабилан однос одвраћања. Према овој ревидираној полозицији, сваки покушај првог удара на америчке стратешке нуклеарне снаге вјероватно ће и даље оставити већину америчких подморничких снага са балистичким ракетама релативно неоштећеним и спремним за лансирање.»

Треба се присјетити и америчке мреже за подводно слушање система за надзор звука (SOSUS), која је доживела значајна побољшања након шездесетих година, а станице за слушање откриле су нежељене механичке тонове и сигнале током првих тестова пловидбе подморнице Thresher. То је подстакло америчку морнарицу да одустане од ових тонала за све своје будуће подморнице, све док Совјетски савез није покушао да створи своју верзију SOSUS. Због тога су Американци користили дизајн и конструкцију подморница на којима нису могли да одстране нежељене ефекте све до раних осамдесетих.

Још један примкер показује да се Боингови борбени системи управљања и контроле наслањају на резервну матрицу од каљених подземних каблова, који повезују лансирне рампе и лансирне контролне центре. Конфигурација General Electric је, са друге стране, користила једножилну мрежу каљених, закопаних каблова са радио-фреквенцијом средњег опсега, како би осигурала команду, контролу и надзор система. Оба комуникациона система такође су захтијевала сопствене јединствене програме обуке за полазнике и посаде за лансирање, као и засебан логистички ланац снабдјевања.

Постоје и посредне мреже иза којих стоје САД. Конкретно, НАТО је 2001. године покренуо мрежни рачунарски пројекат за академске институције на Кавказу и у Средњој Азији под називом «Виртуелни пут свиле». Када је у августу 2003. године примљена прва порука унутар те мреже из Туркменистана, НАТО је изјавио да је научни програм успјешно реализован.

Испоручујући опрему постсовјетским земљама, стручњаци НАТО пакта су, такође, успостављали везе на терену, водили пропаганду и прикупљали разне информације. Да ли је сувишно рећи да је сва опрема сигурно била опремљена и ‘тројанцима’и ‘бекдором’ за даљинско праћење и инфилтрацију. А, ако је било неопходно и за вирусну инфекцију рачунара, који су касније коришћени као локална чворишта. До дан-данас не можемо бити сигурни да рачунарски системи у споменутим регионима нису заражени НАТО вирусима.

Сада ћемо размотрити питања финансијског сектора и пословања кроз призму америчких интереса.

Све у свему, позивање на рефлексивне друштвене праксе у управљању бизнисом, према америчким ауторима, показало се плодним, посебно тамо где се правни концепти мрежног феномена морају развијати у складу са мотивацијом учесника.

Циљ усвајања регулаторних смерница (посебно у разматрању учинковитости као полазне тачке) и правних истраживања система дознака и других мрежа у приватном сектору, јесте да се анализирају и ускладе у иновативну категорију „мрежног уговора“.

Друге студије о симбиотским уговорима инспирисане институционалном економијом, успешно су показале побољшање учинковитости умрежавања, те стога и промовишу њихову правну институционализацију. Економска истраживања о мрежним ефектима и њиховим различитим правним последицама, такође, пружају јаснији увид.

Из тог разлога постоји велико интересовање савремених економиста за теорије мрежа.

Банковни систем SWIFT је, такође, мрежа. SWIFT или Друштво за светску међубанкарску финансијску телекомуникацију представља безбедан систем, који помаже у спровођењу прекограничних плаћања и омогућава да међународна трговина протиче лако. Систем се користи у више од 200 земаља.

Али, како овај систем контролишу САД, било им је лако да из њега искључе банковни систем Русије, па грађани Русије не могу користити своје банковне картице у иностранству.

У цјелини узев, амерички финансијски систем је уобличен као средство за укључивање глобалних институционалних инвеститора у развој и коришћење великих количина ликвидних средстава која они контролишу. Такозвани Консензус Волстрита сада одражава или, барем, прелама раст капитализма оних који управљају активом и ширење сивог банкарства, посебно након глобалне финансијске кризе, 2008. године.

Истраживач Илиас Алами сматра да је за разумијевање начина рада Волстрита, односно глобалног капитала са седиштем у Сједињеним државама, потребно сагледати преобразбе капитализма изван сфере новца и финансија. Такође сматра да пажљива усмереност Волстрита на инфраструктуру није случајна.

Бројни коментатори тврде да смо ступили у ‘доба логистике’, у којем је оптимизација промета капитала попримила изразито стратешки карактер. Са убрзаним увођењем Нове међународне подјеле рада, такође смо сведоци великог померања тежишта свјетске капиталистичке економије са Северног Атлантика на Пацифик, што захтијева огромне инфраструктурне потребе, како би се посредовало у овом новом моделу неравномјерног географског развоја.

У складу с тим, повратак територијалног планирања и нови нагласак на великој уједињујућој инфраструктури (као што су луке, канали, жељезнице и интегрисани системи логистичких веза) у развојној политици и пракси имају за циљ да интегришу удаљене територије, доприносе приливу капитала и промовишу стратешку повезаност фирми, које посједују глобалне производно-продајне ланце.

Алами сматра да је корисно сагледати финансијализацију као облик изражавања урођеног стремљења капитализма – тежња капитала је да се људски живот и свјетови сведу на економске ресурсе и монетарне апстракције уз помоћ приватизације, комодификације и маркетинга, као дијела неодољивог замаха капитала за повећањем вриједности.

А, све то није ништа друго него мрежни маркетинг, у коме манипулација укусима потрошача делује у корист мултинационалних компанија и банкарског сектора. Ипак, ако говоримо о геополитици, за Вашингтон је важно да своје партнере и сателите увуче у разне уговорне обавезе, пактове и савезе.

Током предсједниковања Доналда Трампа, у САД-у је покренут програм ‘Чиста мрежа’ (Clean Network), која је, како се наводи у званичној презентацији «представљала свеобухватан приступ администрације заштити националних актива, укључујући приватност грађана и најповјерљивије информације компанија, од агресивних упада злонамерних субјеката, попут Комунистичке партије Кине.

Чиста мрежа уклања дугорочну пријетњу приватности података, безбједности, људским правима и принципијелној сарадњи, коју ауторитарни злонамерни субјекти представљају за слободни свијет. Чиста мрежа се заснива на међународно признатим стандардима дигиталног повјерења. Представља увођење вишегодишње, општедржавне, дугорочне стратегије засноване на коалицији поузданих партнера и на брзо променљивим технологијама и на економији глобалних тржишта.

У програм су се укључили како амерички технолошки концерни, тако и друге државе и иностране компаније.

Истина је и то да се партнерима САД-а често не дозвољава да делују онако како би хтјели и готово да су оптуживани за недопустиве поступке. На билатералним скуповима ЕУ и САД-а, а на којима су учествовали званичници из Вашингтона, они су изразили забринутост због „дуопола“ Ericsson и Nokia 5G. Европске колеге су им одговориле да ‘Велике технологије’ претјерано доминирају у многим важним секторима.

Закон о дигиталним услугама и Закон о дигиталним тржиштима усвојен у ЕУ, који обједињују претраживаче, веб локације за куповину и резервације, оперативне системе и мноштво других услуга, нису се свидјели америчким дипломатама.

Упркос стварним монополима на претраживачима, друштвеним мрежама, оперативним системима и одређеном интернет софтверу, амерички лобисти вјерују да интернет-гиганти чине добро функционалним тржиштима.

Истовремено, амерички Закон о иновацијама и конкуренцији предвиђа милијарде субвенција, што не одговара захтјевима СТО за стварање домаћих алтернатива и уклањање премоћи на тржишту европских и корејских играча.

Бајденов главни спољнополитички приоритет је такође мрежне природе: «консолидовати своју мрежу Савеза и покушати задржати надмоћ САД-а у присиљавању Запада да се супротстави Кини». За коментаторе кинеских државних медија, на примјер, Комунике са самита Г7 постао је «најсистематичнија осуда Кине и мешање великих западних сила у њене послове.»

Америчка иницијатива ‘Build Back Better World’ «заснована је на вредностима, високим стандардима и на транспарентном инфраструктурном партнерству, на челу са највећим демократијама»… указује на «америчку намеру да одржи хегемонију у свијету у пост-COVID ери». Вашингтон „политички експлоатише“ слабије савезнике у НАТО пакту, у коме «САД желе да створе наратив по коме се изједначава хегемонија Сједињених држава са колективном стратешком предношћу Запада.»

Као што видимо, искуство САД у изградњи различитих политичких мрежа је прилично велико. И све те мреже представљају алате утицаја и манипулације. Да бисте их се ријешили, потребно је, не само уништити чворове ових мрежа и одвојити различите заједнице од њих (бизнис, медији, етничке групе, политичке организације, итд.), већ и створити сопствене мреже које би могле постати привлачнија алтернатива. Нарочито када је у питању неопходност за сталним емитовањем сопствених идеја у спољном окружењу.

Извор: Геополитика.ру

Није црногорски ако није српски; илустрација: ИН4С