Глобално посезање за Балканом

Пет земаља западног Балкана не припадају Европској Унији (ЕУ): Албанија, Црна Гора, Македонија, Босна и Србија. Принципијелно би морало бити набројано и Косово, али њега не признају баш све земље на свету као суверену државу. Ради се о државама за које се Западна Европа дуго времена није стварно интересовала. Оне су мале: тамо живи свеукупно око 18 милиона људи – а и та бројка се стално смањује исељавањем и лошом политиком рађања. Тамошње људе сматрају корумпираним. А и тешко се њима влада. Успут: сиротиња су. По глави становника су прошле године приходили, по наводима ММФ, 14% ЕУ-просека: исто колико и 2003.

Другим речима: регион не напредује. А после окончања последњих Балканских ратова пре 20 година су сви имали тако лепе представе о просперитетној будућности у ЕУ. Од тога до данас не би ништа. Иако је 2014 тадашњи председник ЕУ-Комисије Јеан-Цлауде Јунцкер прогласио мораторијум на проширење ЕУ а председник Француске Мацрон блокирао почетак приступних преговора са Албанијом и Северном Македонијом блокирао прво 2018 а онда и 2019, те препреке су у међувремену превазиђене па су са ове две државе преговори започети – као пре тога и са Србијом (2013). Али после свега тога и тако дуго времена проведеног у ЕУ чекаоници је скептицизам -у погледу питања да ли ће им се икад остварити сан да уђу у ЕУ- у овим земљама велики.

Па се стога регион дао у потрагу за другим партнерима. Кина, Русија и Турска су то дочекале спремне. Оне Западни Балкан виде као стратешко поље на европској шаховници и покушавају, симболички речено, да га запоседну: свако на свој начин, свако са сопственом стратегијом, свако са посебним адутима и слабостима. Но свима им је заједничко да желе да на том пољу ослабе ЕУ а повећају свој утицај на континенту.

А ту су још и УСА под Доналдом Трумпом, коме је пре свега битно да ограничи утицај Русије и Кине али му није баш најбитније да истовремено ојача ЕУ.

Кина нуди кредите без услова

Овај развој ситуције сеже до у времена глобалне привредне и финансијске кризе 2009, која је Кину пуно мање погодила него Европу. Од тада стратегија Пекинга гласи: финансијски слабим земљама региона давати кредите те брзо и јефтино реализовати инфраструктурне пројекте. И то тако да регионалним моћницима олакша да ојачају сопствене структуре моћи а обогате своје кумове и пријатеље.

Висину потребних средстава за модернизацију распале инфраструктуре у региону експерти процењују на око 800 милијарди еура. Приватни западни инвеститори су до сада радије заобилазили регион а владе Западног Балкана муку мучиле да испуне непоходне ЕУ-стандарде по питању корупције и екологије потребне за добијање новца из ЕУ-фондова. Управо у ту празнину је ускочила Кина: она нуди кредите без икакве транспарентности при узимању.

Што се моћницима на Балкану веома свиђа а и иначе је контра-модел у односу на ЕУ и њено инсистирање на правној држави и борби против корупције. “Не морате бити супер-демократе да би сте били модерни и живели у благостању”: тако гласи понуда Кине Југоисточним Европљанима. Слично поступају и друге аутократске силе које се мотају по Балкану: Русија и Турска. “Оне нуде моделе развоја који су одељени од политичких услова”, каже Валбона Зенели из Георге Марсхалл Еуропеан Центер фор Сецуритy Студиес, безбедносно-политичког института кооперације немачког и америчког министарства одбране. “Ове силе покушавају да земљама Балкана демонстрирају да ЕУ није једина опција за њих.”

Раније, у комунистичка времена, је Југославија водила “Покрет Несврстаних”. Нешто слично томе се провејава кад се до краја промисли како би та “друга опција” -ван ЕУ-  требало да изгледа. 20% свих кумулираних страних директних инвестиција у ових 5 земаља долази из Кине, више него и из иједне друге државе: ако ЕУ не рачунамо као “државу”, него увидимо да се ради о алијанси 27 земаља. Од тога су 80% кредити, најчешће за инфраструктурне пројекте, попут железничке пруге Београд-Будимпешта. Такви модерни транспортни путеви требају помоћи да више кинеске робе допре од Европе. И брже.

Последица тога је чињеница да се поједине државе Балкана веома задужују код кинеских државних банака, што прети да се из финансијске претвори и у политичку зависност. Кинески кредити у Црној Гори чине 40% свих државних дугова Црне Горе. Али није она него Србија стратешки фокус Кинеза: Србија је највећа земља региона, има 8 милиона становника и највећи привредни производ – око 130 милијарди еура.

Но, не ради се само о парама него и о инструментима моћи: Кина тако влади председника Александра Вучића, који на Западу важи за “аутократу”, лиферује надзорну технологију за Београд и остале градове, као и оружане дронове. Србија је, у изградњи своје телекомуникационе мреже, стратешког партнера пронашла у кинеском концерну Хуаеwеи.

Но, Кина има и једну велику слабост на Балкану: тамо Кинезе ама нико не воли. Срби се осећају везанима за Русе, муслимански Босанци, Албанци те Косовари за Турке – а за скоро све је ЕУ центар Европе, континента чијег се делом сви осећају и где им живи пуно рођака. Кина им свима остаје далека и страна. А и на овим великим инфраструктурним пројектима раде скоро искључиво кинеске фирме са сопственом радном снагом – тако да Кина Балканцима никад реално неће бити близак пријатељ.

И Русија се концентрисала на Србију. Москва мање полаже на паре али више на оружје: оклопњаке и авионе – као поклон. Као и на испоруке гаса, од кога Србија, Босна и Северна Македонија 100% зависе. Москва такође инвестира у банкарски и енергетски сектор: пре свега у Србији али и у србском делу Босне као и у Црној Гори. У овој држави 13% свих страних директних инвестиција потиче из Русије. У Србији су то 9% а у Босни 8%. “Руска настојања да изгради сопствени утицај су током последњих година јасно појачана”, каже Зенели.

Али Русија никако да да паре из руку, онако како то ради Кина а што се тиче полу-расходованих тенкова и авиона: ако су и поклон а помало и модернизирани – њима се у мирнодопска времена само ограничено да извршити утицај. Сем тога је србски председник Вучић недавно Американцима и Европљанима обећао да неће више ни куповати ни узимати руско оружје. Што довољно говорио о ограничености руског утицаја.

Неуспео је био 2016 и покушај да се спречи тада престојећи улазак Црне Горе у НАТО помоћу државног удара у организацији руских агената – бар тако пише у пресуди суда у Црној Гори, објављеној 2019. Русија ове оптужбе оцењује као абсурдне. Финално: Русија на Балкану пре свега ради маневре ометања, покушавајући да поспеши анти-европска расположења и поткопа веру у предности ЕУ.

Балкан користи жудње као средство притиска на ЕУ

У муслиманским деловима Босне те на Косову, делимично и у Албанији, се Турска доживљава као qуаси-сила заштитница. Али у Албанији и Кина изграђује свој утицај на историјски блиским везама из комунистичких времена па је тако, између осталог, купила и аеродром у Тирани.

Преко ТИКА, широкогрудо дотирене турске агенција за културну сарадњу, се рестауришу историјски споменици из османских времена и граде џамије: само на Косову већ њих 20. Влади блиска турска Маариф-Фондација подиже школе. На тај начин Турска жели да за себе веже омладину.

Турска компанија, финансирана кроз турске кредите, за 3 милијарде еура гради аутопут који босански главни град Сарајево треба да повеже са Београдом. Турске банке и грађевинске фирме су присутне у целом региону. Попут Русије ни Турска се не суздржава од употребе сопствених обавештајних служби: 2016 су шест Ердоганових критичара отети са Косова и транспортовани у Турску.

Али Западни Балкан се не да само искориштавати, него и он сам користи жудњу великих сила као средство притиска на ЕУ. Што проширује сопствени терен за игру и помаже да се темпо у Бриселу макар мало убрза. Финално, државе региона знају да 70% њихове трговине бива остварено са ЕУ а да из земаља Уније -кумулативно посматрано- долази 70% свих страних инвестиција. Владе Балкана су такође свесне чињенице да је цена за улазак у ЕУ одрицање од дела суверености као и од илибералних средстава моћи. Што их чини реално поприлично резервисаним према овом декларисаном циљу.

А ту су и УСА, којима је пре свега битно да регион не препусте Русима и Кинезима – истовремено им је не баш претерано битно да ојачају ЕУ. Привредно УСА нису значајно присутне у региону али јесу војно: имају велику базу, Цамп Бондсеел, на Косову. Уско војно повезивање са УСА је државни резон у Албанији и на Косову, које своју независност пре свега захваљује УСА.

Сем тога, председник УСА Доналд Трумп жели да успе у ономе у чему ЕУ већ 20 година није: трајно решење проблема између Косова и Србије. Главари ових двају држава ће 27. јуна наступити у Вашингтону. Договор би, јелте, требао да радује ЕУ, али у Бриселу су свесни да је овај цоуп више усмерен против ЕУ него одрађен са њом. Велико балканско позориште је у пуном јеку.

Аутор: Boris grof Kálnoky / Die Welt

Превод: Мирко Вулетић

Прочитајте ЈОШ:

Сви на једну листу

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: