Глуви барут
1 min read
Тито са Ранковићем и Ђиласом 1942. године
Пише: Дарко Прелевић
“Глуви барут” је последњи југословенски партизански филм, направљен ван традиције класичног жанра, без икаквог трага типичне иконографије.
Прављен је по истоименом роману Бранка Ћопића, који је за вријеме кад је написан био необично храбар приказ довршене метаморфозе типичног револуционара од романтичарског комунистичког идеалисте до нехуманог бића и терористе.
Ћопић је велик као дјечји писац, али можда још већи по дјелима која се тичу револуције.
Режисер, Бахрудин Бато Ченгић се није дословно држао радње романа али је без обзира на то, направио поприлично добар филм.
Радња се дешава у српском селу, у сред неке вукојебине у босанским планинама, чији су се становници усред ратног метежа нашли распети између двају идеологија, четничке и партизанске.
Централни ликови у “Глувом баруту” су Шпанац, партизански комесар и његов супарник, Радекић, бивши краљевски официр. Шпанац је аутентичан лик из рата, кога је његова партија изманипулисала, да као неко ко је чиста срца одабрао страну, имајући без сумње часне намјере,временом неосјетно постане “киборг”.
Комунистичка догма је била тако јака и заводљива да су одабрани војници партије све своје “деликатне задатке”, злочине, извршавали без већих моралних дилема и потреса, јер све то мора неко да учини, иначе револуција пропада.
Такви су на души имали рођену браћу, очеве, стричеве и већином умирали не доживјевши катарзу.
“Глуви барут” је заједничка, Ћопићева и Ченгићева истина о тим и таквим комунистичким фанатицима. И њихов мали фрагмент истине је важан за разбијање етаблиране лажи о оправданости и исправности револуције која обезљуђује, понижава, неселективно убија.
У филму су посебно ефектне сцене борбе четника и партизана током којих је једини звук који се чује, музика Горана Бреговића. Вјерујем да је Бреговић као композитор у овом филму, превазишао себе.
Имао сам прилику почетком деведестих да присуствујем књижевној вечери можда једног од најрепрезентативнијих представника ове феле, Милована Ђиласа. Он је сам превише комплексна личност и превелика тема да би дуже боравио у овом тексту, а та ноћ је била све осим књижевно вече.
Јасно је да је фанатизам оних који су претекли и преживјели рат и засјели да владају у име народа, углавном временом опадао како су им са опоравком земље лагано расле и многобројне привилегије , па нису били ни мало имуни на земаљска добра. Они такви су породили следеће генерације, које су мутирале у нека нова бића. Такви “духовни” потомци, огрезли у хедонизму ,данас само вербално баштине сва хумана наслеђа и вриједности комунизма, као што су братство, солидарност и једнакост, а њихова вјештина освајања и очувања власти и привилегија је таква ,да их се ни Коминтерна не би застидјела.
Сви ови “фаустовски” љевичари, еуропејци и демократе су давно продали душу за неконтролисану моћ и императорски статус. Они су данас незамисливо “једнакији” од обичних смртника.
Оно заједничко што прожима животе и Ћопића и Ченгића је прогон. Ћопић је тај прогон скупље платио, животом.
Бато Ченгић је био понижаван и забрањено му је било да се бави филмом. Ипак је поред свих забрана постао и остао велики филмски аутор, достојанствен, иако неко коме су украдене деценије живота и стваралаштва , што је он прихватао са господским миром.
Био је крај марта 1984. године. Бранко Ћопић излази из свог стана, ту негдје око „Београђанке“, највише београдске палате, и одлази до хотела „Москва“. У ресторану на спрату наручује кафу и дуго гледа на Саву.
Части конобаре, ваљда први пут, и то позамашном свотом…
– Који је повод? – питају конобари.
– Имам, вјерујте, велики разлог – одговара Бранко.
Силази до моста. Окреће леђа згради Централног комитета, прескаче ограду и стрмоглављује се на бетон.
Кад су га нашли имао је отворене очи.
Бранко Ћопић је доживио два тешка прогона између којих му је био суспендовано онолико слободе колико је било довољно да се осјећа изопштено, издато и константно депримирано.
После “Јеретичке приче” имао је “пријатељски”разговор са Милованом Ђиласом.
Кампања осуда је почела а припридружио се Моша Пијаде, али и познати писци и критичари – Скендер Куленовић, Михаило Лалић, Велибор Глигорић, Ото Бихаљи-Мерин и Милорад Панић Суреп. Позната је прича да је његов кум, Скендер Куленовић, ноћ уочи ваљда партијске сједнице на којој је Ћопић требало да буде тема, је отишао код Бранка и рекао му:
Куме, ја сам човјек који мора да те нападне”.
Њих двојица су изашли у град, сву ноћ пили и састављали напад на Бранка Ћопића. Печат на ову причу ставио, ко други до највећи син народа и народности, Јосип Броз Тито, чиме је Ћопић званично постао “кужан” и грађанин другог реда.
Наредних дана је Ћопић сједио у Клубу књижевника сам самцит. Нико да га поздрави, а камоли да сједне. Једне ноћи у неко доба наилази Андрић и сиједа право за његов сто. Прича нешто о Гетеу и љушти јабуку. Бранко га гледа у чуду и мисли да он не зна што се са њим дешава и да је због тога сјео. У једном тренутку будући нобеловац проговори:
– “Јебо ти таке шале, пиши романе, њих ионако нико не чита”.
Нико прије, а кажу, нико ни после није чуо Андрића да псује.
И почео је Ћопић да пише романе. Али када је објавио „Глуви барут“, прошао је кроз исти партијски „топли зец“ као у вријеме „Јеретичке приче“ и, коначно, 1960. је избачен из Партије.
Живио је тако Ћопић двоструки живот, између славе најчитанијег писца и партијског “јеретика”. Седамдесетих година прошлог вијека, у предговору „Башти сљезове боје“, писцу су се указали црни јахачи, коњаници апокалипсе, авети разарања и пожара, неман која се спрема да све сатре – огњишта и кровове, дјетињства и цесте, села и читаве градове. Да ли је то била порука да ће се ускоро десити још један разорни рат и крвопролиће?
Непосредно пред самоубиство писац је на столу оставио записане ријечи:
“Збогом страшни и лијепи животе”.
Дан после Бранковог самоубиства освануо је штур извјештај у новинама. Нервно растројство…..
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Глу(х)и барут је (собом зло) добар повод за добру књигу.
Пар ствари, тек,
Бато Ченгић је направио филм (са) четницима и поруком као и остали филмови (на задату тему).
Они који ((а сви моји су били) партизани, прави) су знали праве четнике — сећам се да су (и на овај филм) рекли да је срамно, «лажу».
А не учи се историја из филмова. Други је начин.
У зиму 42. поп Радојица је пустио неке људе. Постоје догађаји пре и после тога, кога интересује како је било, могао је одавно сазнати (донедавно и из прве руке). А ни сад (му) није касно.
Постојале су, рецимо у Козари, сцене које оправдавају снимање филма (у датом моменту за датог гледаоца (генерације) са његовим знањем и искуством). Оправдано и са наше (као корисника производа) и са стране продукције (Службе).
Милован Ђилас никад није достигао дубину. Потомак је официра. Као и већина револуционара што су потомци угледних Срба из свих крајева и професија.
И ту је оно што је Бранко ос(ј)етио, а аутор текста пропустио да запази.
Де(градација).
Која јесте повод, али не и узрок, (и) овог што данас живимо.
(Водећи медијски експониран сатаниста данашњице је ћерка ћерке-револуционарке брата патријарха мученика. А има (актуелна) и брата. Такође познатог у истом кључу на свој начин. )
Горан Бреговић није пропустио прилику да испрескаче било кога (и узме лову), па му прескакање (Горана Бреговића) дође нормална активност. За квалитет (ауторског) дела има тужбе за ауторска права. И ексклузиван аранжман са Службом. Естрада ц(иј)ела је (трафика) Службе.
Кочића следи Андрић и Ћопић и остали.
Кочић је, покој му часној души, умро у Београду за време Првог рата у Болници за сумашедше, онде изнад аутопута, преко пута Бипа. Гроб му се не зна.
Болница Лаза Лазаревић у истој згради и сад постоји.
Названа по Миловану Миловановићу улица, у Београду, колико има метара (упитник).
Које висине је споменик Стефану Немањи који подижу, ту у близини, по систему «што већа издаја, то виши».
Улица Симе Матавуља у Новом Саду задња је на Телепу уз Дунавски насип.
„7. Кад бисте пак знали шта је то: Милост хоћу а не жртвоприношење, не
бисте осуђивали невине.“
„5. А друга падоше на каменита мјеста, гдје не бијаше много земље, и одмах изникоше, јер не бијаше земља дубока.
6. И кад обасја сунце, увенуше; и будући да немаху жила, посахнуше.
7. А друга падоше у трње, и нарасте трње и подави их.“
(Св. Јеванђеље по Матеју 12:7,13:5-7)
„Милост хоћу а не жртвоприношење…“
А Бог л(иј)ечи
Слава Богу
Па ћемо морати на тежи начин.
Са Божијом помоћу
(од ономад)
Сваки српски крај је имао специфичну причу.
Познате борце у партизанском покрету, као једном од два српска покрета у току Другог рата, од почетка до краја тог рата био је често метак лутавац, пред крај тог рата нарочито.
Бранко Ћопић је посинио, практично, дечака из тадашње околине Београда. Писац књига за децу није желео да буде биолошки отац.
Кад сам први пут чуо о томе, пало ми је на памет гашење дубровачких старих породица.
Исти разлог га је довео на мост.
Бојкотованом Ћопићу Андрић је рекао да пише романе, то нико не чита. Претходно написане форме су читали.
Николетина, један од пишчевих јунака, је мајци (његовој, Николетининој, у роману) једног дана саопштио новост коју је сазнао од комесара.
Видак Драшковић је отац писца Ножа.
цела Jugoslavija је, од почетка, компонована по моделу, с тим да за Србе иде антисрпски модел, self improving edition
…“У овом роману „старији” су представници рационалног, трезвеног и практичног духа. Младић Владимир је, пак, осећајан, осетљив, поштује традицију на коју се и сам наставља. Чини ми се да се та „измена” улога заиста код нас и збила. Читаве генерације у послератној Србији биле су опседнуте „благоутробијем”, летовањем, зимовањем, кредитима за станове, аутомобиле. Мимо њих, тако наједених и мамурних, пролазили су политички порази Србије који су започели одмах после Другог светског рата, кулминирали политичким распарчавањем Србије, а завршили се ратовима од 1991. до 1999. године. Њиховој је деци остало да се поново позабаве традицијом, правдом и неправдом. Тако да је ова породица уистину „типична” и то не само типично избегличка, и не само типично српска послератна породица. То је типична породица двадесетог века: у се, на се и пода се. Практични дух, који побеђује већ 5.000 година, сече, једе и крпи врло вешто, тако да прикрије шта се секло и јело…
Фрагментарност наслова књиге такође је метафорична. „Ина” је други део речи: Расина, говедина, домовина, Крајина, Марина (што је име једне од јунакиња). Поповски тумачи ту „деконструкцију”…“
http://www.srbi.org.mk/sr/kultura/2178-od-otadzbine-ostala-je-samo-ina
…“То је остатак бројних речи: образина, отаџбина, истина, итд. Ето и ви се зовете Марина. Сама за себе, реч „ина” има значаја само за енигмате. Човек је у стању којечега да се одрекне због неког „много значајног циља”. Када слушате родитеље који подучавају децу, па им говоре о томе да морају да се одричу игре, слободног времена, дружења да би некуд стигли, одмах се препаднете и започнете самопреиспитивање: „Јесам ли се довољно одрекао? Треба ли још ово да пустим, још оно да прогутам?”. И ето вам слике данашње корпорације, породице, сваке заједнице у којој се копачи одричу руку не би ли доспели негде где им руке више неће бити потребне. А када стигну тамо где су замислили, не могу више ни себи да аплаудирају…“
…“Домаћин и кум овогодишње славе Пивског манастира био је г. дин Звонко Бајагић, који живи у мјесту Власеница у Републици Српској, али је својим поријеклом нераскидиво везан за Пиву и древну пивску светињу. Велики хуманиста и патриота Звонко Бајагић је, за учешће у последњем рату у Босни и Херцеговини, одликован са више медаља и одликовања Републике Српске. Пажњу свих присутних на Госпојинском сабору у Пиви плијенила је његова појава у црногорској народној ношњи и бројна одликовања на грудима. О љубави са којом походи Пиву и светиње у Црној Гори, са г. Звонком Бајагићем је разговарала Сенка Чоловић…“, Светигора, 2008. године
бабе Радојке пјесма,
Ој Лазаре, на води возаре,
https://www.youtube.com/watch?v=qyoqo1YVlug
иначе, стара архива Светигоре је обрисана (за стандардан доступ)
Нормално (ненормално или ненормално нормално).
Исти су разлози.
(а и избори (тако), свугд(ј)е, актуелни )
Ако се с правом тражи да се злочини усташки нострификују именом и презименом попут:Будака,Лубурића,Мајсторовића,Францетића,идеолога Павелића,онда треба исти третман да буде и за Крцуна,Леку,Ђида,Темпа…који су побили више Срба него Турци.Сам Крцун је рекао да су му руке крваве до лаката.А Ратко Дражевић Крцунов „извођач радова на терену Рашке“ се хвалио да је лично ликвидирао око 2100 Срба.Али не,Срби своје џелате из рода свог оправдавају револуцијом.Па и даље држе маузолеј куће цдвијећа,славе сваке године 25.мај у Београду где се предаје штафета уз банкет вампира и лудака.А у Подгорици споменик џелату.Па нам после ђаво крив.Неко ће иза мог прочитаног текста одмах упрти прст у мене као четниковање,онако како су цев пушчану окретали олако у људе због тога што су били угледни српски домаћини,или обичан народ,само ради јебене револуције.
„A, oko ljeskara
kroz koji sapuce ljeto
pod modrim smijeskom daljina
cekala je sestra brata
djevojka dragog
a tuzna mati sina…“
NEZABORAVNI, DIVNI,
VELIKI PJESNIK
I COVEK, BRANKO COPIC
Учиак Титове власти су масовне гробнице и сарадња са усташама, њемачким фашистима, балистима.
Тито је послат на Српске просторе, а Лењин на Руске од истих из Лондона и од њемачког цара Вилхелма.
dome… ucinak spc u zadnjih trides godina je bajno krvaviji ….samo jos fali satiranje crne gore….satro vas svevisnji…i kad ve kralj aleksandar dovede u crnu goru…tomosom 19.02.1922.ljeta nesrecnoga…dusmani ….
Радеее! тај си који крадеее! Немогу ти сендвичи суви на добро изаћ, тешки ћеш затвор добит!
Бранко Ћопић је у нашим срцима остао као великан не само поезије и прозе већ и као човек.Један од ретких који се успротивио злу комунистичкје немани.