Година без Небојше Глоговца: Играо је, као ријетко ко

Живи, умри, понови.

Био је то лајтмотив последњег Хамлета којег је тумачио Небојша Глоговац, у последњој представи коју је одиграо, 13. децембра 2017.

Колико ће, забога, кроз коју годину или деценију, јер како вријеме буде пролазило, тако ће све више недостајати Небојша Глоговац – имаћемо заувијек младог Глоговца и имаћемо заувијек зрелог Глоговца, али шта је све могао да нам пружи остарјели Глоговац? – колико ће на оној ванвременској берзи, гдје се ствари не мјере новцем, вриједети карте са тог извођења?

Небојша Глоговац је био, без икакве сумње, највећи српски глумац, можда и последњи краљ – па крунисао га је Власта Велисављевић – свих сцена и свих кадрова, онај који би служио и као славни изузетак и као трн у оку свима који би тврдили да српско глумиште више не ствара, не рађа, и не умије да пљеска гигантима.

Можда би се изненадиле само његове колеге, и бројни редитељи с којима је сарађивао. Он би то само одиграо.

Обично се, када се пишу овакви текстови, биографски подаци стављају тек реда ради, да фактографија покаже куда се кретао тај човјек. У случају Небојше Глоговца, који је изнад сваке статистике као што је био изнад сваке неупитности, без ове биографије се није могло; јер је сваки ред, сваки зарез, у ствари представљао још један слој онога што је он био, знао, умио.

Више драматуршка експликација него прилог за животни, професионални и људски ЦВ…

Син свештеника Милована, родом из Драмишева, и мајке Милене, кројачице из Невесиња, рођен је 30. августа 1969. Његова породица преселила се, када му је било седам година, прво у Опово, а потом у Панчево, гдје је његов отац постао прота Успенске цркве.

„Промјене средине утицале су на моју прилагодљивост и напор да схватим људе око себе и да читам из њих. Вјерујем да је то утицало на мој глумачки порив“, описаће Глоговац ове ране епизоде. Током основне школе похађао је и музичку школу, одсјек за кларинет, био је ђак чувене панчевачке гимназије „Урош Предић“, први пут је на сцену стао у драмском аматерском студију „Атеље младих“, а љубав према позоришту бетонираће му Мика Алексић. Па ипак, ни то није било довољно, барем не у том тренутку, пошто је послије завршене средње школе уписао психологију, на којој се задржао свега двије године. Факултет драмских уметности био је његова судбина. Она зграда на чистини на Новом Београду, његов храм и најважнија школа. Питомац класе 1990, вјероватно и последње велике у новијој српској глуми, појавиће се на даскама вођен редитељем Дејаном Мијачем, и убрзо постати стални члан ансамбла Југословенског драмског позоришта.

Откако се појавио пред нама, прво улогама у позоришту које су га препоручиле и за филм, „Убиство с предумишљајем“ Горчина Стојановића по роману Слободана Селенића, откако смо га први пут запамтили као момка који неодољиво херцеговачки Бранки Катић изговара „Јело, пофезне“, Небојша Глоговац изгледао је као свјетска звијезда. Било да сте били с њим у позоришту (представе Небојше Глоговца најбоље су се гледале из првог реда; његова страст, његова пљувачка, његови гегови неухватљиви онима назад) или да сте га виђали у филмовима или серијама, оплеменио би кадар, учинио да немогуће постане могуће, глумио без напора и без глуматања, мијењајући вашу стварност за неку бољу.

У његовој филмографији, у листи његових позоришних рола, могло је да стоји и само „Таксиста“, па да ипак знате да је Небојша Глоговац, у ствари, звијезда тог филма; ако би имао и само реплику или двије, та би рола била већа од свих. Није ни мали број оних који су тек у позоришту схватали с каквим се генијем сусријећу; и то је била његова слатка превара, за добробит овдашње културе.

И глумци често кажу да су од оних великих и важних улога, једино изазовније оне, наизглед, мале и неважне, споредне, епизодне.

Изгледало је неважно да ли игра Златка Гавриловића или Хамлета, у свакој улози је био посебан, свој, другачији. Имао је оно нешто.

Оно што се у Златково вријеме звало фрком, разваљивањем породичних и других вриједности, разулареним системом, стечајним предузећима, тајкунима, спиновима, таблоидима, у Хамлетово вријеме звало се ратном грозницом, паранојом, спољнополитичком ситуацијом, штапским брифинзима, логорским ватрама, шињелима, страним агресорима, полицајцима у панцирним униформама, цивилним службама за обезбјеђење. Па се баш због свега тога, овдје – ма свуда! – годинама и вијековима уназад поставља то исто питање над питањима: бити или не бити?

„Бити је радити, борити се, дјеловати против неправде, против система који меље или не бити, то јест савијати кичму, пристајати, живјети досадан живот, као хрчак бесконачно врјтети точак док пирамиде расте.“

Небојша Глоговац је знао рјешење те „хамлетовске“ дилеме. Као што смо и ми знали у чему је тајна његовог „блага“.

„Небојша није био само велики глумац и један од најбољих у историји српског глумишта него је био и особа која је својом појавом, цјелокупном личношћу, на неки начин у себе упила, тачније сублимирала, све оно што представља трагичне околности наших живота у последњих двадесетак година. Његове улоге, без обзира на жанр у којем су се дешавале, и стил потврђивали су да је он био таква личност која је истовремено сагледавала ироничне аспекте нечега што је трагично, и трагичне аспекте нечега што је ведро и наизглед смијешно. Зато што је на одређен начин имао способност да ухвати пуноћу живота и његову суштину. И тако је Небојша есенцију живота претварао у чисту умјетност“, причао је за Недељник Горчин Стојановић.

Редитељ је напоменуо да Глоговац није радио много такозваних комерцијалних ствари, а да је, и када их је радио, био другачији од оних који су у таквим жанровима мајсторски пливали.

„Он је био мајстор једне сублимације живота у умјетност и на неки начин је био и дух и дах и знак свог, овог нашег времена. И кад је играо онај високи, класични репертоар Шекспира или Чехова или Молијера. Или кад је играо оно што је, по мом осјећању, њему и донијело тако велику препознатљивост, па и популарност, а то је тај савремени, генерацијски репертоар, оне улоге у савременим позоришним комадима и савременим филмовима који се тичу овог времена и овог тренутка. Имао је способност да то некако ухвати, уобличи и да томе да неки виши смисао, а не да понавља стварност која је око њега. Да се као глумац не бави имитацијом живота већ да живи живот у кадру или на сцени и да је то убједљиво. То није простачка природност. Ту простачку природност може да има свако. Али не, Небојша је имао способност да живот ухвати у једну замку умјетности, а да се нити умјетност, нити живот не надгорњавају у тој замци, него се некако складно допуњују или што је још важније – потпуно изједначавају“, говорио је Стојановић.

Он је, додао је режисер „Убиства с предумишљајем“, живио те улоге.

„Он је живио живот на позорници или у филмском кадру, пред камером, и то је било нешто што директно удара публику. И то ударање је било без посредства. И када се није радило о неком идеалном дјелу, када је било грешака занатске природе, та Небојшина апсолутна непосредност успијевала је да емоционално обузме гледаоца”.

Ако је Горчин Стојановић био први човјек који му је дао велику филмску улогу, Рајко Грлић био је последњи. Прослављени југословенски и хрватски режисер признаће за Недељник да је дуго тражио глумца за главну улогу у „Уставу Републике Хрватске“.

„Након годину дана лутања напокон сам га нашао у Небојши. Припремали смо се више од четири мјесеца. Причали, читали, дописивали, али, што је у случају сваке овакве сарадње далеко најважније, упознавали. Тако сам полако открио да је Небојша миран, мудар, крајње једноставан и истовремено зајебано компликован човјек. То га је и чинило великим глумцем. Није ту било неке посебне технике ни школе играња. Код њега су и живот и глума излазили из његове људскости, из унутрашње осјетљивости и спољашње чврстоће, из те контрадикције која покреће праве играче. Имао сам велику срећу и част што сам с њим могао радити, уживати у заједничкој игри. Страшно ће ми недостајати„, рекао је својевремено Рајко Грлић за Недељник.

Та људскост у глуми, и обрнуто, видјела се и на самим почецима. Никола Мркајић из панчевачког Атељеа младих, чији је Глоговац био члан као средњошколац, а потом и као студент психологије, од 1985. до 1990, када је уписао Академију, присјећа се свог пријатеља.

„Играо сам са њим у првој представи у којој је Глоговац играо као члан Атељеа младих, а коју је режирао Миленко Заблаћански („Странац и стриптизета“, по мотивима Јонеска), у марту 1990. године. Био је генијалан глумац, какав се једном рађа. А чини ми се, још бољи човјек. Душа. Послије премијере те представе у којој смо заједно играли, мене су ови старији мангупи напили, бјеше нека зима, хладно. Кад сам се освијестио, имао сам утисак да летим. У ствари, Глоговац ме је носио кући, као Бата Живојиновић Бориса Дворника. Касније, када је уписао Академију и постао глумац, рјеђе смо се виђали. Мада, долазио је често у Панчево, на глумачке фестивале, попут оног Републичког фестивала нових театарских форми у Дому омладине. Када сам дошао на аудицију за Атеље код Заблаћанског, тражио је од мене и да имитирам пса. Кажем му: ‘Немам појма.’ А он лактом закачи неког момка поред себе и каже му: ‘Дај, покажи му, молим те.’ Овај се врзмао око мене, трчао… Био је то Глоговац“, испричао је Мркајић за Недељник.

Његов колега са класе и друг Сергеј Трифуновић, у опроштајном писму које је написао за Недељник послије Глоговчеве смрти, овако га је описао:

„Брз, духовит, прешармантан, ситне проницљиве окице које некако постану невидљиве кад му се цијело лице развуче у осмијех, па се и оне тако невидљиве смијеше.“

Он се потом присјетио и дана проведених на ФДУ:

„Био је централна личност наше деветочлане класе, откривала је слој по слој своје замамне личности унедоглед, као да им није било краја и сваки је био узбудљивији и мистериознији од претходног: непрејебиви играч билијара који има билијарски так изнад кревета своје спаваће собе у Панчеву крај огромног постера Џека Николсона, који је партије завршавао са смиреношћу и снајперском прецизношћу професионалног убице и Мајкла Џордана. Проницљиви и до сржи безобразан карактер који када би вам залепијио дијагнозу или пресјек ситуације, могли бисте само да ућутите или се изнесете из просторије. Срчани фајтер који би без проблема могао да се залети на њих 20. Бескомпромисни гласноговорник сваке ситуације који би вам одмах скресао истину у лице и бетонирао је ту и одмах. Имали сте право само да се љутите. Притом, са ријечима је био толико вјешт у малој јединици времена, да је буквално био књишки примјер да суштина без форме не добацује далеко”.

Сергеј даље наводи:

“Опростите ми сви фанови Небојше Глоговца – Зорана Радмиловића нашег доба – гледали сте ‘Убиство с предумишљајем’, ‘Кенгура’, ‘Клопку’, ‘Устав Републике Хрватске’, представе ‘Хадерсфилд’, ‘Разбијени крчаг’ и ‘Буре барута’, али најбоље нисте видјели: Чеховљеву ‘Просидбу’, Шекспиров ‘Ненаграђени љубавни труд’, Руцантеову ‘Мушицу’, и кунем се, најбољег ‘Магбета’ икада. Непотребно је да кажем како сам упијао сваки његов гест у тим годинама, трудио се да ухватим тај невидљиви и недокучиви начин размишљања, учио од њега и врло свјесно га имитирао. Имао сам прилику коју ријетко који глумац на свијету има, да имам свог глумачког идола ту поред себе, на својој класи. Глумца од кога сам највише научио”.

Био је човек јасних ставова, искрен, понекад и на своју штету. Далеко од тога да није имао јасне политичке ставове, нити се либио да их износи, али није дозволио да га упрља дневна политика; можда ју је, као и сваки прави умјетник, донекле презирао, схватајући да толико лако доноси лоше ствари, а тако тешко неке добре. Његови интервјуи, које није давао често, били су саткани од вриједности; његове реченице језгровите, мисли јасне, поруке окренуте вишим циљевима и великим идеалима, чак и ако би га, као прошлог љета, разговор навео на приче о неким нижим вриједностима.

То се не учи, чак ни на Факултету драмских умјетности. То се понесе од куће, па се негује. То се шири, ако има ко да чује…

„Доброта је презрена, односно обезвријеђена. Све те узвишене и неопипљиве вриједности људског духа – попут храбрости, поштења, вјерности, безусловног пријатељства и љубави – данас су исмијане и нису популарне. Важно је само колико сте људи преварили. Ако сте преварили много људи и притом зарадили, онда сте намазани и много сте паметни. Тиме добијате поене и нико вас неће презријети. Или, ако довољно дуго то радите, чак и они који су вас презрели у почетку, пристаће на то да сте успјели. Данас су тезе замијењене и у данашњем систему вриједности доброта се граничи са глупошћу. То је погубно, и зато ћемо платити данак, а тада ћемо морати да се вратимо правим вриједностима јер су једино оне темељ људског постојања“, казао је Глоговац за Политику прије много година.

„Постоји тај општи тренд лицемерја као потпуно легитимног. Не знам да ли је то лицемјерје, или шта је, јер чини ми се да је лицемјерје блага ријеч. Говорим о том понашању политичара и моћника који варају отворено, видљиво, пред свима без икаквог зазора, варају вријеђајући елементарну људску интелигенцију, варају без срамоте и стида. У ствари, срамота и стид, као један од кључних дјелова неке моралне вертикале, више не постоје. То је озбиљна трагедија данашњег времена. Људима су натоварене гомиле обавеза да не би мислили о томе. И погибосмо да отплатимо кредите, који се некако чудно увећавају, не би ли остали на нули, и гледамо како на наше очи лоши момци и лоши ђаци постадоше и бог и батина а у тој јурњави и муци емоција не стиже ни да се развије ни да траје, комуникације међу људима су површне, брзина сулуда… Ваљало би стати и рећи – доста“, опомињао је у Блицу.

Оно што је научио од Мике Алексића, и оно што је научио кроз живот, давао је и младим колегама. Симона Станковић из класе Небојше Глоговца у школи глуме и режије „Први кораци“ каже да је младе учио да играју „из стомака“. Да сваки поступак у животу, као и радња у драми, мора да буде промишљен, а не научен напамет.

„Када су се моје колеге последњи пут чуле са њим и пожељеле му добро здравље, одговорио је: ‘О, љуби вас профа! Биће све како треба, само да ви положите са одличним.’ Вјеровали смо му“, каже Симона.

Небојшин кум и, такође, колега, глумац, са исте класе, Војин Ћетковић недавно је у Блицу објавио дио дневника о њиховом дружењу.

Између осталог, Ћетковић пише: „Каже, боле ме плућа. Кажем, идемо у ургентни, да их снимимо. Каже, не могу сад, идемо послије Нове године. Обећаваш, кажем“.

Седмог јануара прошле године, Војин је написао: „Није добро, куме“. Кажем, како? „Имам рак…“.Није ништа било случајно у животу Небојше Глоговца. Па ни то што је вјероватно последњи глумац којег је волела читава бивша Југославија најбоље роле дао баш на сцени Југословенског драмског. А како другачије…

Својим талентом успио је да премости границе и да постане пионир. Јер, да бисте на неки начин увезали оно што се профано назива регионом, или блаже – простором бивше Југославије, углавном је предуслов за то да сте имали каријеру у годинама када је та земља живјела. Зато није било чудно што је Парни ваљак пунио Београд, као што је то Бајага радио у Загребу или Истри.

Али између тог заједничког тепиха југоносталгије провлачили су се људи којима је биографија настајала много касније него што ће се Сплит и Крагујевац наћи у новим државама.

И није то тако само у музици. У тужним одласцима глумачких великана попут Драгана Николића, Бате Живојиновића, Бориса Дворника, Љубише Самарџића… било је логично да се за њима „плаче“ у сусједству или комшилуку, како год.

Од Небојше се, прошле године, у својој редовној колумни у Јутарњем листу опростио и Анте Томић. У дирљивом и лишеном патетике тексту он спомиње и следећу реченицу: „Никад ја нисам био тако добар писац него кад ме је Небојша Глоговац говорио.“ У редовима које је Томић исписао испод те реченице, види се јасно да ове комплименте није измамила смрт већ несвакидашњи таленат глумца.

Некада је мерило успјеха и степеница уважавања била улога у „Хамлету“. Глоговац је то остварио, као и много тога. У ери сиромашних филмских продукција, оскудног броја позоришних премијера, он је својом моћном глумом успио да уђе у ред оних који су правили каријере у оној некада богатијој и већој земљи. Зато га и простор те некадашње земље данас толико жали. Био је „Дража“ којег су завољели Хрвати. Транссексуалац којег су нетремице гледали Срби. Био је један од оних великана чија националност није важна, јер је, баш као у оној толико пута цитираној реплици из „Небеске удице“, постао шампион.

Глоговац не само да је увезао регион, он ће остати упамћен и по нечему тако својственом југословенској традицији, а то је митски значај некадашњих кафана. У многим епитафима последњих година нису се налазили само људи већ и угоститељски објекти у којима су столњаке гужвали значајни људи. Тако су се знала мјеста у којима једу и пију глумци, рокери, звездаши… Са транзицијом нестала је дуговечност кафана које су у новом времену једва преживљавале двије сезоне, што је и скорашња традиција у свијету. Глоговац је патентирао свој омиљени кафић „Кројач“ тик подно трамвајских шина које опасују оно што се назива строгим центром. Локацијски прецизније, у близини НИС-ове пумпе налази се кафић о којем пише Јутарњи лист и говоре „дорћолски домороци“. Кафић „Кројач“ се спомињао и у опроштају једног поста на Фејсбуку.

И келнери на Цветном тргу које је, док би услуживали по баштама кафића, гледао Небојша Глоговац са плаката жале за својим „комшијом“ преко пута, из Југословенског драмског.

Ето, и тако је Глоговац укинуо безименост и дао душу која се више не дели кафанама. А ни Црвеној звезди, коју је волео искрено, херцеговачки, али шмекерски и одмјерено, као некада Љуба Тадић, његов претходник на оној истој сцени…

Само што не видимо ко би, по било чему, могао да наслиједи Небојшу Глоговца.

Живио је, и то како.

Играо је, као ријетко ко.

Умро је, тако кажу, и сада само чекамо да се насмије, да отресе прашину и земљу, па да понови све.

Иако, знају то његове колеге и бројни редитељи с којима је сарађивао, код Небојше Глоговца није било много понављања.

Он би то само одиграо.

Извор: Недељник

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: