Godina prošla

Danas je većina građana u dubokoj moralnoj anesteziji

Pre više od dve decenije srpski narod je učestvovao u građanskom ratu. Srbija se nalazila pod međunarodnim sankcijama. Zemlja je utonula u bedu, kriminal i beznađe. Iako su bizarna ubistva, kriminal i nasilje postali svakodnevna pojava, građani su ipak primetili visokog čoveka u maskirnoj uniformi koji se polako gegao uz Takovsku ulicu sa kalašnjikovom u ruci. Snimak beogradskog paravojnika emitovan je na RTS-u, a uveče su dežurne kamere prikazale policijski performans hapšenja naoružanog samovoljnika.

Dakle u Srbiji je i u najtežim časovima bilo nekakvih zapreka i otpora opštoj mržnji, pomami i zlu. Pre nekoliko godina jedna ostrašćena ekstremistkinja izvela je ovimdogađajem inspirisani performans. Prošetala je naoružana beogradskim ulicama. Ovog puta niko nije reagovao. Da li je reč o šarmu umetnice ili je narod naprasno počeo da se razume u umetnost ili su prilike danas gore nego u vreme kada nam SAD i SR Nemačka nisu biliovoliki prijatelji kao danas?

U naše vreme se ne ratuje… Kalašnjikov je danas nebitan. Ljudski život u tranzicijivredi manje nego u ratu. Jer u ratu neko makar javi ko je poginuo. U tranziciji je malo koga briga da li se neki „laureat” ukidanja „stalnog radnog mesta” ili sirotan kojiveruje da je transparentnost „pravo na protest”, zbunjen okolnostima u kojima mu plačugladna deca, rastrojen lišio svog bezvrednog života. Kada smo već kod gladi… Ove godine je konačno pobedila politička opcija Čedomira Jovanovića,vođe LDP-a. Građani nisu glasali na izborima da srpska vlada napusti srpski narod sa severnog Kosova, nisu glasali ni za podršku režimu Mila Đukanovića koji falsifikuje izbore u Crnoj Gori, nisu glasali ni za dalju izgradnju partijske države, nisu glasali na za formulu današnje vladajuće koalicije koja im se uz pomoć medija kasnije jako svidela…

Nije ni bitno kako su građani Srbije glasali… Srbija je teško pritisnuta nepravednom politikom SR Nemačke i SAD. Obogaljena je socijalnim radikalizmom narodne većine. Uverenjem gotovo milion birača da demokratija, pravda, ljudska prava, prava srpskog naroda, modernizacija privrede treba da budu podređeni potrebi da se država zadužuje i makar nekima, simbolično deli nezarađeno… Koliko god Berlin bio nepravedan, stalno zaduživanje odluka je prethodne dve vlade i hir, daleko više nego potreba, većine aktivnih birača.

Zato je danas većina građana u dubokoj moralnoj anesteziji. Kalašnjikov je 1992. na beogradskoj ulici predstavljao skandal. Danas nije skandal kada srpski narod organizovano posipaju pepelom zbog odvratnog zločina koji nije bio zločin srpske policije i koji je suđen i kažnjen, ali isti ti ne pomišljaju da zapitaju zašto je albansko-kosovska policija prekinula istragu o ubistvu dece u Goraždevcu, gde su ubice žetelaca iz Starog Gradskog, šta je sa istragom Dika Martija…

O kakvom moralu i pomirenju govorimo? Pa 20 odsto svih birača Hrvata potpisalo je da ne žele ćirilicu u svojoj evropskoj državi. Pre dvadeset godina spalili su sve ćirilične knjige u javnim bibliotekama… Ali prvi ljudi Srbije u tome ne vide problem. Dačić i Vučić se plaše da bi im mogli zameriti prethodni politički život. Čedomir Jovanović, njihov ideolog, jedini čija je popularnost i sa takvim programom prevazišla okvire šire familije, imun je na suočavanja i izvinjavanja na nacionalnoj razini. Nema toga što nije spreman da prizna i prihvati. Ne zastajkuje taj kada govori da je Velika Srbija završila u Velikoj Ivanči (masovnim ubistvom, da ne bude zabune), dok su Velika Slovenija i Velika Hrvatska završile u Evropskoj uniji. Ali kada spomenu njegovo imanje, smesta ga obuzmu konvulzije… Čudo je to koliko neprekidno javno pokazuje te svoje milione i koliko ga nervira kada mu ih neko spomene. Nekome je trebalo manje godina da od siromašnog političara postane dekadentni milioner, nego da od brucoške žurke dođe do proslave odbrane diplomskog ispita.

Pre dvadeset godina građani su mogli da prijave paravojnika. Šta danas da rade kada ih neko ubeđuje da bi više voleo da dobije Nobelovu nagradu sa Hašimom Tačijem nego da ode u Hag tragom osnivača partije koja mu je donela sve što ima u životu i koga se nikada nije javno odrekao? Kako se postaviti prema „nadpopularnom” i najboljem prijatelju emiratskog šeika i bundes ministera Vestervelea – kada čas „beskrajno voli narod” („koji će mu doći glave”), a čas „beskrajno voli stranku” (kojoj ne popušta kada ista poželi malo više od apsolutne vlasti)? Koga da pozovu kada ih neko ko je bogatstvo stvorio kao narodni poslanik i ministar uverava da je dobro što ne krije marke svojih preskupih odela… Koju televiziju i čiju policiju?

Čedomir Antić