Година свиње

Пише: Бећир Вуковић

Патетичном, епском, суром орлу, само спомињање свиње, тешко пада. На ту тему не треба арчити ријечи. Упркос остатку свијета, упркос и комшијама, Кинези – ову годину Нову – славе у знаку свиње. Дотле никад неће стићи етика Монтенегра. Касни се неколико хиљада година.

Свињи је најмилија постељина блато – глиб, који живи и ужива свим бићем, до гуше. Нико, као свиња (а властодржац), није тако изградио свијест о пролазности. Ријетка, нормална свиња, ту свијест, прихвата са меланхолијом. Ни ово нијесте знали: у том патријархалном а величанственом свијету, отац се не жртвује за сина. У обрнутом свијету, син спашава оца распуснога, и потуца се трагом његових свињарија, по вешерајима, туђим шалтерима, и подмирује развратну испашу. Ко тако мете кућу своју, наслиједиће вјетар, досјећамо се библијских реплика.

С обзиром да свака емоција има и своју тежину – нарочито у овијем бобијама – свако даље њено увећавање, претвара особу која је износи патетичном. Поред свега, дефинише је и као болесно стање (занос душе), у доживљавању, изразу, или говору. У, баш је патетичано. У, ошурило га. Бодрите ли патетично биће, лако направите болесника. Отуда такви болесници у политици, умјетности, и многом јавном послу. На нашим просторима, етиологија је давно дигла руке од овога термина. Убрзо, за њом, дигла је руке и етимиологија. Ћао, одох и ја: ћао сељачине, и тако даље… Овдашња, домаћа патетика, одавно је ментални процес. Акцентује ли икакву причу Годином свиње, пропада у живо блато, одакле ни крила не могу изнијети.

Мора да је тога ради највећи живи српски пјесник и написао величанствену пјесму, сатиру – „Орао и свиња“. Није је без неке писао. Спојимо ли патетично са претенциозним, ето вам врха којем тежите. Ето раскошног оквира за аутопортрет. Па ипак, често, у нашим (не)приликама, спој овога двога је епитет. Претенциозни, свакако, никад неће пристати да живи у години свиње. Нити амбициозни Бјелопавлић, рецимо. Неће, ни Цеклињанин, и да доведемо ствар у равнотежу. Али, вактиле је живио, и живи. А, хоће ли и даље, видјећемо. Знаћемо до јесени, до свињокоља. Наш ум (па, и, патетични), не може да поднесе, да понесе такве ломове, прелазе од Године змаја, на Годину свиње.

Требало би да патетичар нашег кова, у звијезде окива Годину коња, али, бјежи и од тога символа. Ништа није достојно њега – патетичнога. По општој једначини, патетични су врло тврди, а мало доказују. То вам је чоек из оних сироваца, пилатоваца, стевановаца… Црногорци би, коначно (без поговора), морали имати једно свеобухватно дјело – Патетика. (Не бих волио да застанете пред контрадикцијом овог записа…). Кажем, не бих волио да цијелу причу сведете на немогуће. Или на оно: поменуло се, не повратило се.

У банана државицама – шкарту патетике – диктатори измишљају државне ударе, чак и атентате на њих; дочим, доцније, ни пред својим судом и поротом не смију да се појаве као свједоци. На рушевинама таквог процеса, дође у прилику и најгори Шегрт да угради циглу лажи.

Читалац, надам се, неће замјерити што многе појаве (овогодишње), гледам кроз Годину свиње. Зашто, не. Да ли је година свиње богомдана за атеисте, није споредно питање. Да, вазда ми драги учитељу, да обновимо знање запретано: код Грка безбожно је једнако срамном. То би могла да буде и основна дефиниција морала. Морално као планина. Има ли ишта моралније од Ловћена. По планинама су живјели богови – ето и данас тих камених столица и престола. Ода ли се политици, безбожништво је идеална околност за свињу.

Сваки стих владике пјесника може се пјевати уз гусле. Зашто нико никад није загудио и стихотвореније „Орао и свиња“. И на ово питање неко ће некад дати одговор. Нећемо га чути у наше дане, али, нека…

Шта ће још бити, шта ће нам се још обити о главу у години свиње. Негдје сам прочитао: ако буде каквих ванредних прилика у ванредном неприликама, могло би се десити да и Роћен буде предсједником владе. Каква фасцинантна замисао. Ето идеја бљесне и у кориту црногорске политичке сурутке.

Сензуалне свиње много воле иће и пиће. Свиња обожава добар провод. И, ђускање у глибу. Њен Сен Тропе је глибина житка, бљузгава клоака, пожиђе блато, пред којим су сви придјеви беспомоћни. Свиња је неприродна особа (па и код једноличних Кинеза), али и лаковјерна: повјерује у све што ухвате велике клемпаве уши. Зна да списка – потроши – огромно покрадено благо. Баш, свињски. Има ли ко да ужива у животу као свиња. Нема. Незаслужено, али, тако је то у том свињском свијету, још у години свиње.

Један младунац депееса, скоројевић – скојевац, у Парламенту, мислећи да назива свињом ДК, у ствари, прозвао је слаткораног колегу који се чешкао поред њега. Тако је испало, такав се, мени, јавио оксиморон.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: