Године рата и револуције: Настаје један нови свет без централне команде Запада

Пише: Синиша Љепојевић

Званичне календарске године и њихова смена су, иако наметнута конвенција јер све истинске цивилизације имају своје календаре настале на искуству природе, некако по правилу време преиспитивања и сагледавања шта је било и шта нас чека.

Овога пута за то постоји истински и велики разлог. Минула 2022. је историјска, она је почетак једне нове историје савременог света а ова у коју смо тек закорачили ће бити наставак те историје. У ствари, почела је велика светска револуција.

Преломни историјски догађај се десио 24. фебруара 2022. када је Русија преломила и покренула, како се то каже, специјалну војну операцију у Украјини. Тај дан је истински почетак светске револуције и новог историјског амбијента у коме ће живети будуће генерације.

Тог фебруара 2022. су у Украјини почели и нови светски рат и светска револуција. Као и толико пута до сада, револуционарне промене, изгледа, нису могуће без ратова.

Крај ере насиља Запада

Тим ратом се, ма како то многима под утицајем западне пропаганде изгледало невероватно, завршава ера западног насилног освајања туђих територија, која је ефективно почела још првим крсташким ратом у 11. веку, мада су насиље и освајање унутар Европе почели и раније. Ако је Запад уопште цивилизација, она је све до данашњих дана суштински освајачка и силеџијска.

Зато збивања у Украјини нису само знак краја западне доминације, него и почетак суштинских промена у свету, праве светске револуције.

Украјински сукоб је пре свега симптом глобалне кризе изазване падом моћи и утицаја Америке и Запада, који једноставно не могу да прихвате ту историјску неумитност. Не могу да прихвате револуциуонарне промене. Али, како каже једно старо историјско искуство Персијанаца, „умрли се мора сахранити, ма колико га волели“.

У тој очигледности намеће се и у овом часу, када је наступила 2023. година, и кључно питање – колико ће рат и та револуција трајати.

Наравно, увек је тешко предвиђати трајање револуционарних процеса које симболизује украјински светски сукоб. Кажу да старци у манастирима Руске цркве, са својом нагомиланом мудрошћу, предвиђају да ће рат у Украјини потрајати све до маја 2024. године.

Упркос њиховој мудрости, ипак је тешко предвид‌ети колико ће све то трајати. Јер, могуће је да се украјински рат прошири и на неке друге делове Европе и света. Америка, користећи НАТО, сад формира две велике војне формације у Европи које до сада нису постојале, два велика корпуса а сваки корпус има неколико дивизија, од којих ће један бити на линији од Бугарске до балтичких република и чиниће га војници тих земаља, а други западно од те линије, у дубини Европе, у којем би били и амерички војници.

Многи то виде као амбицију Вашингтона да Европу гурне у рат против Русије али без званичног, директног учешћа Америке. У том светлу би требало гледати и на гађање циљева на територији Русије. Ти напади немају озбиљнији војни резултат, али могу да буду провокација за ширење рата. Истовремено, моћна војна америчка РАНД корпорација разрађује могућа сценарија напада Русије на Европу.

Тектонске промене

Формирање нова два корпуса НАТО снага, као и покушај провоцирања Русије нападима на њену територију, би се, међутим, могли показати као још једна илузија, јер на Западу нема довољно војника, и као погрешна процена Русије.

Тек, колико год буде све то трајало резултат ће бити тектонске, револуционарне промене широм света.

Које би то могле да буду промене?

Промене на Глобалном југу, Блиском истоку и Евроазији су већ очигледне али у тој новој глобалној револуционарној архитектури вероватан и најдраматичнији резултат на дужи рок би могло бити потпуно повлачење или истискивање доминације Америке и из укупне глобалне политике као што је протерана из Евроазије, што је процес који је дуго трајао, почео је у Вијетнаму а завршио се у Ираку и Авганистану.

У Евроазији Америка сада контролише само неколико острва, Тајван, Јапан и Сингапур и део Корејског полуострва.

На Блиском истоку ће јој остати само Израел, мада, и то би могло бити неизвесно. Америка ће у тим катаклизмичним променама на крају напустити и Европу, коју ће претходно потпуно сломити и опљачкати.

Напуштање Европе после 80 година окупације ће значити и крај НАТО пакта, а такође и дефинитиван распад Европске уније. Можда то многима може да звучи и невероватно али, како изгледа, то ће се готово сигурно десити.

И то ће довести до темељне реконфигурације Европе која ће бити приморана да крене у обнову суверенитета њених земаља; процес је већ почео и за сада га предводи Мађарска.

Али, тај процес ће затећи Европу банкротирану и деиндустријализовану и политички и геостратешки потпуно маргинализовану. У таквом амбијенту Европа ће се ипак окренути ка истоку гд‌е су природни ресурси, индустрија и популациони потенцијал. И то је њена природна оријентација.

Повратак свом статусу полуострва Евроазије је неминован без обзира на навику да је Европа центар света. Истовремено, не би се смело заборавити да је управо Европа основни извор насиља и освајачке политике коју у овом времену тако доследно примењује Америка. Европа је, међутим, потрошена, па чак и у вероватној конференцији о такозваној новој безбедносној архитектури Европе она неће имати одлучујућу реч.

Где је ту Србија?

Све ће то, и то чак врло скоро, имати последице и на геополитичку судбину и српских земаља, на Србију, Црну Гору, Босну и Херцеговину као и на Косово и Метохију. Зато би било неопходно да српске земље помно прате те промене. Оне наравно не могу да утичу на те процесе, али би морале да их разумеју и процењују како би се на време припремиле и спремне дочекале историју у настајању. И да се не изгуби из вида историјско искуство да је Балкан одувек био граница светова.

Када се одвоји од својих клијената и остане сама, Америка ће прво морати да лечи своје ране. И да се врати себи и свом великом природном богатству, јер Америка је континент и то веома богат, да поврати своју индустрију и припреми се за дедоларизацију светске економије која је већ увелико у току. И да прихвати да је само једна од великих сила, а не једина.

У тим историјским променама нејасно је шта ће бити са огромним западним дуговима. Да ли ће Запад генерисањем светског сукоба довести до катаклизмичких последица, па да се онда под тим изговором ти дугови избришу, остаје да се види. Не би требало искључити ни ту могућност. Приметно је да се Русија и Кина на то, на неки начин, већ припремају, и те две земље имају највеће залихе злата у државним трезорима на свету.

Настаје један нови свет без централне команде Запада. Запад на неки начин постаје само једна од провинција света, а не његов центар. И тај процес ће обележити 2023. годину.

Извор: РТ

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: