Годишњица бесмртности бронзе

Пише: Божидар Ровчанин

Знали су то древни народи, наравно, знају то и модерни, на историјском памћењу утемељени као што су монтенегрини, да и те како ваља и требује обиљежити годишњицу нечије смрти.

Па што би се манисало обиљежавању годишњице смрти Јосипа Броза који бронзано пркоси више ријетко гдје, као што постојано и у рефлексивности егзистира на обали Немањиног града? Злочинац на мјесту свог злочина!

Какве везе Јосип Броз има са ЦГ да би му њени грађани изражавали изнимно поштовање? Ако занемаримо оне нам крваве и крвничке, осим њих нема ама, баш никакве.

Штавише, питање је са ким он уопште и има везе. Нарочито он нема никакву копчу са Црном Гором, посебно ако се има у виду скојевски, црногорски сепаратизам. Наравно, долазимо до још једне, у мору њених корисних нејасноћа: управо комунистички сепаратисти и њихови потомци славе једног назови унионисту.

Три тачке ослонца су сасвим довољне па да једна платформа, па и једна тврдња буду необориве. Знала је то аутохтона црногорска задњица укотвљена у традиционалном, изворном, удобном троношцу.

Да прескочимо почетне грешке ’41. ’42. па и дио ’43. Да занемаримо чувена лијева скретања и подмукле бедастоће младих скојеваца са почетка грађанског рата. Да се присјетимо само три велика гријеха која је бронзани војник направио према том епопејском народу подно одрубљеног Ловћена!!! Или ћемо и даље покорно понављати да он није знао за ово и оно, к’о што његов идеолошки син мило наводно ништа не зна ни о једној јединој афери или злочину у Црној Гори. Ко да су левитирајућа божанства чије перје не може бити натруњено земаљским гадлуком.

Па да видимо којим баздом заударају паунова докона, импозантна крила. Да видимо шта је то све скривио директно милим Црногорцима, док су му они највиђенији држали рубове испегланога, кашмирног шињела, да га не смокри док пишки, ил’ се земља тресе.

Тај шепуран је одговоран за бомбардирање Подгорице од стране Савезника, од ’43. до ’45. Оперише се са бројкама од двије, до пар хиљада цивилних жртава Староподгоричана. Вјеројатно, како би повјесница била окрутнија, међу искеженим славарима око бронзаног шмекера, било је потомака оних који су жртве бомбардирања, рецимо, у освит Ђурђевдана ’44. Но, слобода коју тек сада кушамо ко врелу кнорр јухицу (Едуард Кнор, њемачки адмирал који је помогао успоставити Њемачко колонијално царство!), тако је велика да је се не тичу благородне жертве!!! Вјеројатно!

А када је већ Краљева војска из Црне Горе кренула лажним савезницима у сретење, ни о томе нећемо. Али хоћемо о словеначком мају, о Блајбургу и путу који никада Црна Гора није хтјела покајнички да назове Путем Крста. Није хтјела, није смјела, иако се у свему угледала, званична Црна Гора у посљедњих 70 година, на западног сусједа – партнера. Они су свој Блајбург, иако је врвио од јасеновачких егзекутора, прогласили Путем Крижа. А Црна гора никада пут њене духовне, интелектуалне и војне елите није и не жели покајнички да назове Путем Крста, Путем Распећа, Путем Голготе, Путем Суза, Путем Страдања, Путем Братске Туге на којем је нестао онај Садржај, она Супстанца Црне Горе без које никада више она неће бити оно што је кроз вјекове дубље ваистину бивала! Да, бронзани мангуп је и за то крив, без обзира на улогу свих ђидаша, пекаша, капа и капица. Не би ме чудило да је овога 4.маја, међу одушевљеним поклоницима, око бронзаног комада било и потомака оних које су голоруке разапињали, шурили, ломили, шегали и сјецкали. А било их је, говорим о Словенији, од пет до десет хиљада!!! Не, господо, не говорим ни о четницима ни о партизанима. Говорим о злочину који док се јавно не исповједи са државних, институционалних трибина, парламената и говорница, Црна Гора неће изгуб намирити. Нема пута у ЕУ док се тај злочин не исповиједи! То је на концу и агенда и препорука ЕУ, ако умијемо да читамо Њене Резолуције.

Да поменемо и трећи Злочин јоже броза, а који се директно тиче Црне Горе. Наравно, ријеч је о црногорском гулагу на хрватском приморју. Чика Јова је голи егзекутор, биједни извођач радова. Спиритус мовенс је бронзани фант. Онај који је трљао руке како се лако ријешио потентних и сурових бољшевика из наше малене и вјечне која је одавно већ бивша. Ту се ријешио идеалиста који су Бога замијенили Хљебовима, али и оних којима је срповање и чекичање било ближе од братске мобе. Свакако их свеукупно жалим и знам да бронзани лукавко све ове тужне деценије ликује.

Па, другови, брозоносталгичари, кукало вам славље!

Прочитајте још:

Јосип Броз Тито – четири деценије касније: Симбол апсолутизма и терора

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: