Годишњица ослобођења Београда: Судбоносни ток Београдске операције
1 min read
Фото: Новости
Припадници народноослободилачких јединица, којима је командовао Пеко Дапчевић, и снаге Црвене армије, којима је командовао генерал – лајтант Владимир Иванович Жданов, срели су се 11. октобра, ујутру, на левој обали Мораве и заједнички кренули у битку за Београд.
За офанзивну операцију „Београд“ Совјети су одвојили значајан део снага, цео Трећи украјински фронт и део Другог, које су скренули са главног правца напредовања Првог украјинског фронта Црвене армије ка Будимпешти и Берлину. У састав ударне групације совјетских јединица Трећег украјинског фронта улазили су 57. армија, 4. гардијски мотомеханизовани корпус и 5. самостална гардијска мотопешадијска бригада.
За спровођење те операције групација је добила значајна ојачања: две ударне артиљеријске дивизије, 27 самосталних артиљеријских и минобацачких пукова, са више од 2.200 топова и минобацача и 140 реактивних оруђа „каћуша“, 358 тенкова и самоходних топова.
Ова јединица била је ојачана великим бројем формација разних родова. Ударну групацију помагала је Дунавска флотила са 80 бродова и 17. ваздухопловна армија са 1.292 авиона. У београдској опарацији учествовао је и део јединица 2. украјинског фронта, 46. армија и јединице за подршку, међу њима и авијација…
Као одговор, Врховна команда Трећег рајха је у августу почела хитно пребацивање елитних јединица из НДХ и Грчке: 1. брдску дивизију, 7. СС-брдску дивизију „Принц Еуген“, три пука дивизије „Бранденбург“ за специјална дејства, 92. гренадирску моторизовану бригаду, 117. ловачку дивизију, 12. тенковски батаљон за нарочиту употребу, 202. тенковски батаљон, 191. бригаду јуришних топова, пук „Родос“ посебне намене.
Совјетска авијација је уочила покрете немачких снага и непрестано је бомбардовала железничке коридоре из Грчке уништивши више од 200 композиција. Премештање немачких јединица је још било у току док је Црвена армија већ улазила у Србију.
Снаге НОВ Југославије чинила је Прва армијска група, под командом генерал-лајтнанта Пека Дапчевића, коју су сачињавале: Прва пролетерска дивизија, Пета крајишка дивизија, Шеста личка пролетерска дивизија „Никола Тесла“, 11. крајишка ударна дивизија, 16. војвођанска ударна дивизија, 21. српска ударна дивизија, 28. славонска ударна дивизија, 36. војвођанска ударна дивизија.
У операцији је такође садејствовала 23. српска ударна дивизија. Ове јединице су на дан 5. октобра имале 32.000 бораца под оружјем. Захваљујући константном приливу добровољаца, овај број се до 14. октобра повећао на око 40.000.
Борбе на прилазима Београду
У ТОКУ 13. октобра комбинованим снагама савладани су организовани немачки одбрамбени положају у области Авале. Према немачким подацима уништено је чак 29 тенкова, али темпо напада није јењавао.
Најзначајнији догађај одиграо се на североисточном правцу. У току ноћи 13/14. октобра, у околини Болеча 15. гардијска механизована бригада из покрета је извршила напад у бок и позадину моторизованог пука дивизије „Бранденбург“….
Немачка одбрана Београда, пре свега из јужног правца, била је врло тврдокорна. Тај бедем који се протезао између Саве и Дунава преко Авале прво је напала артиљерија, а највећу панику међу Немцима изазивале су „каћуше“, први мобилни вишецевни ракетни лансери. Иза њихове завесе од усијаног гвожђа ишли су руски „сапери“, инжењерци деминери, правећи рупе у немачком обдрамбеном зиду од минских поља и најразличитијих препрека и замки за пешадију и тенкове.
Немачка елитна пешадија из, по злу чувеног, Првог брдског стрељачког пука, пружала је огорчен отпор на Авали. Ветерани са Источног фронта су одбили црвеноармејски позив на предају чак и када су били потпуно опкољени. Водиле су се крваве борбе прса у прса између немачких алпинаца и специјалаца Абверове дивизије „Бранденбург“ са „шишмишима“ извиђачима и командосима ГРУ, војне обавештајне службе СССР.
„Кад смо стигли на два километра иза раскршћа под Авалом идући ка Раљи, напад на Немце био је у пуном јеку. Неколико хиљада Немаца успело је да пређе крагујевачки друм и пругу Београд – Раља покушавајући да се пробије ка Сави. Црвеноармејци су брзо постављали топове. „Каћуше“ засвираше у правцу Рипња. Стајао сам поред једног нашег митраљеза који је тукао по Немцима. Доле крај друма ишли су на јуриш Руси у својим белим униформама, а поред њих наши Козарчани. Дошао је празник и на наше улице. Деца Козаре испод Авале с црвеноармејцима јуришају на Немце! А како нам је Павелић бацао летке 1942. објављујући да је Козара поражена: Црвена армија је далеко на две и по хиљаде километара и никад се с њом нећете срести.“ (Владимир Дедијер, ратни дневник.)
Уличне борбе
ВЕЋИ део града је 14. и 15. октобра био ослобођен. Непријатељ се држао само у његовом северозападном делу, на линији: железничка станица „Дунав“ – Ботаничка башта – Народна скупштина – Теразије – блок зграда министарстава – Главна железничка станица, као и на Чукарици, где су немачке јединице биле одсечене од својих снага у граду.
Када је почела битка за град, по сведочењу руског генерала Владимира Толбука, огромну улогу одиграли су Београђани који су се латили оружја, и што је било још важније, служили су као водичи и обавештајци јединицама Црвене армије и НОВЈ које су се нашле у градском лавиринту пуном замки и заседа. Руски и извиђачи и инжењерци чинили су чуда откривајући и неутралишући хиљаде замки под ураганском ватром.
Београдска операција је 14. октобра 1944. ушла у завршну фазу. На ободу града из свих праваца концентрисале су се нападне снаге: XII корпус НОВЈ са запада и југозапада, десно од њега, са југа, Први пролетерски корпус, са истока 5. и 21. дивизија НОВЈ. Ове јединице су на лицу места формирале комбиноване нападне саставе са деловима оклопних и механизованих јединица Црвене армије. У току преподнева 14. октобра Прва пролетерска дивизија ојачана совјетским тенковима освојила је бањички вис и наставила напредовање у правцу Аутокоманде и Славије…
„Тек пред поноћ избисмо надомак Аутокоманде. Од јаке експлозије ту, на цести, плануше два совјетска тенка, горе као да су од луча. Група Нијемаца сачекала их панцерфаустима, а затим покушала да побјегне у ноћ. Запаљени су трећи и четврти тенк – два прва су пропустили да прођу. Ова група, тројица Њемаца, налетјела је на вод Вида Јовићевића, који их је већ био прошао. Ухваћена су сва тројица. Од експлозије, поред тенка ми је погинуо један борац, један од оних Космајаца који су нам се на Златибору прикључили. Овдје, на излазу из Јајинаца, сјетих се борбе коју смо 1944. водили на Имљанима. Пет бораца је погинуло док смо извукли рањеника, који је послије два сата умро. А сада посматрам тенкове – буктиње у којима посаде запомажу и моле за помоћ.. Нико им се не примиче. Остали тенкови обилазе буктиње и продужавају напријед. Посаде су изгореле с тенковима.“ (Саво Пузић, командир 3. чете 1. батаљона Прве пролетерске бригаде)
Ослобађење центра града
ОСМА бригада 1. пролетерске дивизије, заједно с јединицама Црвене армије,17. и 18. октобра, продирући у правцу Калемегдана, дошла је до зграде „Албанија“. Прва пролетерска бригада освојила је зграду Народног позоришта и Ратнички дом (данашњи Дом војске). Борбе су се водиле из улице у улицу, од куће до куће, и унутар зграда. Група бораца Прве пролетерске упала је у зграду Народног позоришта из Улице браће Југовића, под ватром се пребацила кроз позоришну салу и, једну по једну, ручним бомбама уништила групе Немаца у предњем делу зграде и на спрату.
До краја дана 18. октобра, после жестоких петодневних уличних борби, непријатељ је у граду био притиснут ка Сави. Нарочито крваве борбе водиле су се за јако утврђену зграду Министарства саобраћаја (данас Железнички музеј), Главну железничку станицу, хотел „Москву“, Градску општину и Радионицу војне одеће. До краја 19. октобра непријатељ је држао у својим рукама само Калемегдан, зграду „Албанија“, Теразије, ужи рејон Савског моста и Чукарицу. Затим је почео да напушта и ова последња упоришта, ужурбано пребацујући своје трупе на леву обалу Саве.
У ноћи 19/20. октобра заузета је зграда „Албанија“, у то време највиша у Београду. У зору 20. октобра преостале немачке снаге из Београда ужурбано су се повлачиле преко савског моста на леву обалу, ометани од совјетске авијације и артиљерије. Инжењерци су извршили припреме да по повлачењу својих јединица, сруше мост. Међутим, овај план омео је пензионисани учитељ Миладин Зарић.
Немачко изненађење одмах су искористили делови 13. гардијске механизоване бригаде и делови 814. и 211. стрељачког пука Црвене армије, Прва личка и 13. пролетерска бригада, пребацили се преко моста и, уз подршку артиљерије са Калемегдана, формирали мостобран на левој обали Саве. У току пребацивања Немци су покушали неколико самоубилачких напада на мост, али без успеха.
Почетак напада: Пеко испаљуј први плотун
НАПАД на немачку посаду у Београду је почео 14. октобра после подне артиљеријском припремом из преко 300 топова и 24 „каћуше“. Част да испали први хитац добио је Пеко Дапчевић, а Жданов је командовао: „Агоњ!“ Скоро пола сата више од 300 топова и минобацача са Авале смртоносном ватром разарало је све живо на малом простору од четири квадратна километра. Совјетски артиљерци су били упозорени да не поруше споменик на Авали, па је он био само окрзнут.
Добровољци из Србије
ПРВА армијска група НОВЈ, кад је основана половином септембра 1944. имала је око 25.000 бораца. Према Београду 5. октобра кренуло их је око 30.000, а првог дана београдске операције дивизије су имале преко 40.000 бораца, што јасно показује како су јединице НОВЈ брзо попуњавали добровољци из Србије. Тако је уочи напада на Београд командант 1. пролетерске дивизије пуковник Васо Јовановић извештавао да је од 8.500 наоружано 4.800 бораца. Данило Лекић, командант 12. корпуса, извештавао је: „Имамо 3.000 ненаоружаних, голих и босих“…
Митинг на стадиону
НА фудбалском игралишту „Југославија“ (сада стадион Црвене звезде) 8. октобра сазван је митинг омладине и осталих грађана Београда. Том приликом одржали су говоре: Рато Дугоњић, секретар ЦК СКОЈ-а, и руководиоци СКОЈ-а из Србије Драги Стаменковић и Бора Дреновац. Већи део присутних омладинаца добровољно се пријавио у НОВЈ и после завршеног митинга кренуо у борбу за коначно ослобођење Београда.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
SRBIJI ima jedna izreka „Još nije vreme, još nije vreme – e, a sad je kasno“. I upravo to doživljavamo kad je reč o novoj političkoj istoriji od Drugog svetskog rata pa do danas. Propuštene su mnogobrojne prilike, dok su još bili živi akteri mnogih spornih dešavanja, da se precizno i objektivno rekonstruiše prošlost. Inače, proces demistifikovanja i preispitivanja istorije uvek je bolan i nosi rizik novih društvenih podela.
Šta se zapravo desilo krajem leta 1944. godine, kada su proleterske jedinice došle u Srbiju. Kakvo je raspoloženje u narodu, Tito nije imao nikakvih dilema:
– Čaršija i gradska inteligencija je protiv nas – referisao je Blagoje Nešković 1945. na jednoj martovskoj sednici Politbiroa CK KPJ.
I nastavio:
– Omladina gradska je takođe protiv nas.
Edvard Kardelj je dodao:
– Neprijatelj u Srbiji nema seljaka, ali ga nemamo ni mi.
NEPOVERENjE prema novoj vlasti bilo je zbog represalija prema onima koji nisu bili oduševljeni presađivanjem boljševizma. Lokalna vlast imala je široka ovlašćenja, a na takav zaključak upućuje dokument koji je Komanda KNOJ-a 21. januara 1945. poslala Ozni:
– Pojedince za koje postoji opravdana sumnja da potpomažu ili bi bili u stanju potpomagati bande, s obzirom na njihovo političko gledanje, pasivno zadržavanje prema našem pokretu, familijarne ili prijateljske veze prema neprijatelju, odstraniti bar za vreme čišćenja s tog terena i zatočiti ih na unapred ustanovljenom mestu.
KOBASIČAR
TRI meseca pre završetka rata, dok je pola Jugoslavije bilo pod okupacijom, najbliže Titovo okruženje tražilo je od vojvođanskog rukovodstva da za vrhovnog komandanta što pre obezbede „tri stručna čoveka za mlekarstvo i jednog kobasičara“. Na ovoj listi su se našla i dva baštovana „naša simpatizera, koje poznajete kao potpuno naše“.
I juriš probranih partijaca na Dedinje i grabež za tuđom imovinom i privilegijama nisu mnogo doprineli ugledu nove vlasti, Tita i njegovih pristalica, kao ni poverenju prema njima.
VEZE naroda u Srbiji i Karđorđevića održavale su se na mitu o podvigu kralja Petra Prvog Karađorđevića, koji je sa srpskom vojskom u Prvom svetskom ratu u jednoj običnoj volovskoj zaprezi prošao golgotu Albanije. Titovom slabom rejtingu doprinosila je koliko uspomena na taj događaj toliko i partizansko junačenje na Sremskom frontu, na kome će od kraja 1944. do proleća 1945, samo prema delimičnom popisu žrtava, izginuti 37.000 tek stasalih mladih ljudi, uglavnom iz Srbije.
TITOVI kritičari nisu tada videli neki poseban smisao tog masovnog žrtvovanja, izuzev njegove želje i sujete njegovih mlađanih generala da sebi i drugima dokažu da znaju da vode i ofanzivne frontalne bitke u ravnici. Logiku te ratne taktike teško je bilo razabrati i zbog toga što su se, posle prodora sovjetske Crvene armije na Balkan i iskrcavanja saveznika u Normandiji, nemačke trupe iz Grčke i Srbije ionako morale povlačiti prema Nemačkoj.
Zato je odziv na Titovu mobilizaciju u Srbiji bio veoma slab:
– Samo u srezu Požarevac – prema izveštaju Štaba Korpusa narodne odbrane Jugoslavije – 42 odsto pozvanih nije se javilo u vojsku, a mnogi i od onih koji su se javili na sve načine su pokušavali da dezertiraju, mnogi i da se samoranjavanjem spasu sigurne smrti na Sremskom frontu.
U BEOGRADU se nova vlast još gore kotirala nego u požarevačkom kraju. Od 28.000 mobilisanih Beograđana, samo 8.000 je dobrovoljno pristupilo Titovoj vojsci, iz koje je u poslednjim mesecima rata dezertiralo 7.000 tek mobilisanih boraca iz Srbije.
Na Sremskom frontu i u potonjim borbama sa nemačkim nacistima i ustašama, oboreni su svi rekordi gubitaka velikih vojnih formacija u istoriji savremenog ratovanja u Evropi.
Tito i Ivan Ribar u oslobođenom Beogradu 1944. godine
Iz Prve armije, najprestižnije jedinice celokupne Titove vojske, u poslednjih pet meseci rata izbačen je iz stroja, ubijen ili ranjen, svaki treći vojnik i oficir, a gubici Treće armije bili su još veći. Za četiri i po meseca postojanja i vojevanja izginulo je i ranjeno 47 odsto njenog sastava!
U prvom naletu „čišćenja“, kad je mrak pojeo najviše ljudi, u komunističkoj Jugoslaviji nisu postojali nikakvi pisani zakoni. Pojavili su se tek kad je konfiskovana imovina najvećeg broja privrednika i industrijalaca
Prvi zakon o krivičnom postupku donet je 1948, a prvi krivični zakon tek 1951. godine.
Do tada je sa Beogradskog univerziteta udaljeno više od 60 uglednih profesora, a svakom četvrtom biraču oduzeto je pravo glasa.
SRPSKA inteligencija često je u našoj istoriji, od Rastka Nemanjića i turskog doba do današnjih dana, plaćala danak neposlušnosti. Hirovi domaće i strane okupacione vlasti nizali su se jedan za drugim, praktično bez ozbiljnijeg prekida, od pojave prvih učenih ljudi. Ne zna se koja je vlast u tome bila revnosnija, a koji progoni srpskih umova veći i pogubniji. Ipak, jedna čistka se izdvaja i može se nazvati jednom od najvećih hajki na nacionalnu inteligenciju.
Blagoje Nešković sa generalom Ždanovim i Dapčevićem
Bilo je to krajem 1944. godine. U Srbiji je počeo progon nekoliko desetina istaknutih profesora Beogradskog univerziteta i najuglednijih srpskih naučnika. Među žrtvama ove akcije bile su i takve ličnosti kojima bi se trajno ponosile i kulture mnogo većih naroda nego što je naš. A da ironija bude veća, naša javnost većinu njih već je odavno zaboravila.
NA DUGAČKOM spisku stradalnika ove kampanje našli su se akademici Veselin Čajkanović i Miodrag Tomić, pa direktor Instituta za fiziologiju, genetiku i selekciju SANU prof. dr Borivoje D. Milojević, zatim direktor Balkanološkog instituta u Beogradu prof. dr Henrik Barić, poznati lingvista Branko Miletić, ugledni germanist Pero Slijepčević i njegov brat Đoko, čuveni istoričar Srpske pravoslavne crkve… Pa prof. dr Justin Popović, jedan od vodećih srpskih teologa, zatim osnivač primenjene entomologije u Srbiji prof. dr Mihailo Gradojević, istaknuti profesor dr Relja 3. Popović, ugledni internista prof. dr Lazo Stanojević, urednik medicinske rubrike „Politike“, pa prof. dr Radoslav Grujić, jedan od autora najpre čuvenog, a potom brzo zaboravljenog Memoranduma SPC o genocidu nad Srbima u nacističko-fašističkoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj…
Akademik Čajkanović
Decenijama je ova čistka bila prekrivana velom misterije. Nadživela je Broza i raspad njegove partije i države, i prve dane i proklamovanje višepartijskog sistema u Srbiji, kada su razotkrivene mnoge tabu teme iz naše prošlosti, a ova ipak nije.
U SRBIJI se za sve i svašta gubila nacionalna čast, što je automatski značilo i konfiskaciju imovine i teži ili lakši prinudni rad i gubitak svih građanskih prava. Penzionisani ministar dr Vasilije Protić izgubio je nacionalnu čast zbog toga što je Jugoslovenskoj izbegličkoj vladi u Londonu dostavio „šezdeset fotografskih snimaka o ustaškim zverstvima u Jasenovcu“.
Jedan seljak je zbog skrivanja 10 kilograma vune kažnjen sa četiri godine prinudnog rada, a Branko Nešić iz Kamenice kod Niša je zbog toga što je oslobodio svoje meštane iz seoskog zatvora, a nasilno oduzeto žito podelio seljacima, osuđen na smrt i konfiskaciju imovine. Vučeta Vučetić, sekretar Mesnog narodnog odbora u selu Ibarska Slatina kod Zvečana, ubio je siromašnog seljaka Paunka Milutinovića zbog toga što na vreme državi nije dao besplatno 50 kilograma žitarica.
Za nepunu godinu dana kroz vojvođanske zatvore prošlo je više od 8.800 seljaka. Do sredine 1951. samo kroz zatvor u Zabeli kod Požarevca prošlo je 86.000 srpskih seljaka. Pravda je bila u rukama politički podobnog aparata nove vlasti.
Jedan sud je verbalnu uvredu predsednika mesnog odbora i njegove supruge proglasio „krivičnim delom protiv naroda i države“, izričući vinovniku te uvrede kaznu od tri godine zatvora.
– Optuženi ničim nije dokazao da nije učinio delo za koje se optužuje – glasilo je pismeno obrazloženje jednog suda.
SUDIJE, A NISU PRAVNICI
I ŠEST godina po završetku rata, svaki peti sudija u Srbiji nije bio pravnik, u Makedoniji svaki treći, a u Bosni i Hercegovini od 184 sudije, 110 je bilo bez ikakve pravne spreme.
U sreskim sudovima u zemlji situacija je bila još gora. Od 1.001 sreskog sudije u Jugoslaviji, 254 nisu imala pravno obrazovanje. Laičkih sreskih sudija u Hrvatskoj bilo je 5,81 odsto, u Crnoj Gori i Vojvodini 13,83, Sloveniji 15,02, Srbiji 24,17, Makedoniji 42, a u BiH 74,08 odsto. U ovoj republici tada je pravdu delilo 65 sudija koji su imale samo osnovnu školu.