Годишњица савеза Србије и Црне Горе против Отоманског царства
Српска војска
На данашњи дан 1876. године потписан је уговор о савезу Србије и Црне Горе о заједничкој борби против Отоманског царства.
Преговори између Србије и Црне Горе започели су половином маја 1876. године, а споразум је потписан у Венецији.
Слиједећи одредбе тог споразума оне су убрзо, односно на Видовдан објавиле рат Турској царевини.
Током рата постојала је стална комуникација између србијанске и црногорске владе.
Иако се преговарало највише о војној сарадњи у предстојећем рату, споразумевање се проширило и на питања династичког уједињења у будућности и територијалне подјеле заједничке српске државе.
У знак сјећања на 1876, када су Србија и Црна Гора у Венецији потписале споразум о заједничкој борби против Отоманске империје, тај датум је у слављен као Дан Војске Србије и Црне Горе у заједничкој држави.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
У овом контексту поменули бисмо извесну енглеску србофобију, коју и данас осећа наш несрећни, обезглављени, обесправљени, потлачени и понижени србски народ, јер су нам европски и амерички империјалисти-тријалисти везали руке у трагичном ХХ столећу, једно сведочанство је оставио између осталих и Владимир Јовановић у писму Ђорђу Стратимировићу од 19/29 септембра 1865, у којем дословно стоји:
„И по инглеским листовима одпочело се јавно говорити о анексовању подунавских кнежњвина и турских провинција Аустрији. Инглези препоручују Аустрији ‘федеративну систему’, као најјачи магнет којим ће: Србију, Босну, Црну Гору, Бугарску, Румунску и т.д. ‘великој и јакој аустријској царевини’ привући!…“ (Види: Даница Милојевић, Пет писама Владимира Јовановића Ђорђу Стратимировићу 1864 – 1866 године, Miscellanea – Мешовита грађа, Књига ХII, Београд, 1983, стр. 141).
Кад је реч о великом србском државнику Јовану Ристићу (1831-1899), поменули бисмо његово сведочанство о енглеској србофобији, које је оставио у трећој књизи „Спољашњи одношаји Србије“, где између осталог стоји:
„Тако је ствар опет изишла на добар пут; она је уведена у дискусију код дипломатије, и ако се тај рад буде у приликама и околностима, кад више кад мање, продужавао, она ће оставити трага макар као капавица што издуби камен, на који стално пада, ма колико да је он тврд. Овај тврди камен били су Енглези за наше народне тежње: они их пређе нису хтели ни чути, а сад, као што видимо, улазе доста предусретљиво, да их проучавају…“ (Види: Јован Ристић, Спољашњи одношаји Србије новијега времена, Трећа књига 1868-1872, Београд, 1901, стр. 328).
НЕ БИ МЕ ИЗНЕНАДИЛО ДА НА ОВАЈ СВЕТИ ДАН ЂУКАЈ ПОТПИШЕ НОВИ САВЕЗ СА СВОЈОМ БРАЋОМ БАЛИЈАМА,ШИПЦИМА И ГЕРМАНСКИМ ФЕКАЛИЈАМА РВАТИМА ПРОТИВ ЊЕМУ ВРЛО ОМРАЖЕНИЈЕХ СРБА,ТО БИ ГА БАШ УЗДИГЛО И ДОКАЗА БИ ВАТИКАНУ КОЛИКО ИМ ЈЕ ВЈЕРАН
Ovo nije istina. Svako ko zna istoriju Dukadjinije zna da nacija Crnogoraca, koji su se kao takvi nacionalno vec formirali dok su bili u Njemacku i prije no sto su dosli na Balkan u 7 vijeku (vjerovatno Mercedesima), se prvi put srela sa srbaljima (sa kojim nemaju nikakve veze) tek 1918 kad su zli srbalji okupirali junacku Crnu Goru koja se nije mogla odbranit od 100 srpskih vojnika, mada su i prije toga srbalji znali nasrtat zajedno sa turcima ruku pod ruku, Ali onda su hrabri sokolovi digli Bozicni ustanak u kojem je ucestvovalo 2 miliona crnogoraca perjanika i taman kad su sceli da uniste srbaljsku vojsku zafrknuse ih Italijeni i zavrnuse dovod zlatnika. Ali hrabri casni i plemeniti vodja, gospodar, vladika i pjesnik Milo Djukanovic, koji je svaki dinar posteno zaradio, obnovio je Crnogorsku neovisnost i sad mozemo da se vratimo ovakvoj pravoj istoriji i tisucljetnoj drzavnosti a ne srpskim podvalama
? dobar!