Голофусковићи!

Пише: Милија Пајковић

Чули сте сигурно да неко понекада спомене ту ријеч.
Највише кад хоће неког или неке да оцрни, па му се отме уздах, и то онако јако, право из средине груди – голофусковић правииииии или голофусковићиии правиииии!
Да не мозгате и не премишљате исувише, да опет не призивате у помоћ лингвистику, па, чак, и историју – ријеч је сасвим наша, без сјекирације!
Међутим, њена погрешна употреба може нанијети неправду истинској сиротињи, коју неко неоправдано изједначава са голофусковићима. Оној која је сирота због својег поштења, а сирота је и због тога што није наслиједила неки иметак, па да је била у прилици да га одржава или увећава или је сирота што им се, једноставно, не да.
Зато је и неопходно показати које су разлике између голофусковића и праве сиротиње која никоме није ништа скривила.
Као што постоји велика разлика између сељака и ђилкоша, исто је тако видљива различитост између оне часне и поштене сиротиње и голофусковића!
Прије него ли се детаљније упустимо у та објашњења није згорег да се само малчице подсјетимо разлике између сељака и ђилкоша, јер сматрам да ће нам због тога бити унеколико јаснија и разлика између сиротиње и голофусковића, иако на први поглед то изгледа сасвим као једно те исто! Али зато голофусковићи и ђилкоши јесу скоро једно те исто, иста фела!
Сељак је прави господин, јер зашто то и не би био, који је рођен на селу и одабрао га је да живи у њему, који вриједно обрађује имање од којег и живи, тако да му не остаје нимало времена за дангубу и доконлук из којих често произлазе лоше мисли, безразложна мржња уперена према неком, оговорање; наиђе и повремено опуштање током зиме кад је мање рада, кад остају само они уобичајени свакодневни послови око смиривања конака и рада око стоке, онда кад је вријеме посијела, приче, пошалице и пјесме. Сељак је поред тога газда и домаћин који успјешно води своје домаћинство, као неки паметни државник своју државу, сем тога уопште га није брига за домаћу и бјелосвјетску политику и трвења, а опет зна онолико колико треба да зна. Синови и кћерке могу да му буду доктори наука, инжењери, љекари, професори, који кад дођу у свој крај за вријеме одмора још више га оплемењују, а исто тако сељак зна да борави код њих кад нађе времена за то у великим градовима у којима они живе и раде, понашајући се у складу новог окружења.
А ђилкоши су, у ствари, нити сељаци нити грађани, неки безлични слој џабаљебароша који имају превише слободног времена због нерада, који својим понашањем указују да су далеко од васпитаности, уљудности и истинског рада.
Е, слично је и са сиротињом и голофусковићима! Додуше, морамо прије даљег указивања на разлике између њих унеколико разјаснити појам ,,љута сиротиња“. То је нека подврста голофусковића, али је, због нечега, задржала стари назив. Они су налик поприлично на голофусковиће и могло би се слободно и рећи да су једно те исто, додуше са нешто мање злобе, пакости и мржње, али кад започну с тиме онда им нема краја као и, уосталом, голофусковићима.
Да сагледамо сада какве су то карактеристике оне истинске и праве сиротиње, различите од голофускара и љуте сиротиње, наравно, што се тиче наших простора, а, вјероватно се оне могу примијенити и у сличним случајевима широм планете. Такве сиротиње код нас је било понајвише послије окончања Другог свјетског рата, али постоји и данас, на жалост!
Таква сиротиња није имала велики новац, није имала, пак, нити осредње залихе, имала је тек онолико колико им је било довољно за пуко преживљавање. Понешто пара, одвојених за црне дане, како се каже у нашем народу, сакупљано дуго и од уста одвајано, чувано је на неком тајном мјесту, у зидној шупљини затвореној истим каменом којим је кућа и озидана или опеком, али и испод сламарица и душека; од такве сиротиње ријетко је ко био запослен у државној служби, претежно су надничили и радили остале тешке послове по народу; држали су нешто мало стоке, имали су имањце и било је доста чланова у таквим породичним задругама. Међутим, у њиховом скромном дому путник или гост никад није могао да то уочи – намјештај је био дјело неког приученог сеоског столара или неког из породице, али саздан од дивног дрвета и лијепо урађен, патоси, гдје их је било, јер је било и кућа са набијеном земљом умјесто њих, жутјели су се од рибања рибаћом четком, а ту су били обавезно и дрвени ковжеци за дјевојачку спрему, али и за чување докумената, тапија о посједу, уз признанице о уредно плаћеним рачунима за струју, као и за радио преплату, прекривени везеним платнима. На креденцу су биле обавезно тегле са слатким од шљива, као и дуње у касну јесен. На посебном мјесту се остављала одјећа и обућа за неке прилике, за оне свечане и веселе, дакле за вашаре, за саборе, свадбе, али и за оне тужне, за сахране и дворидбе.
Кад су били радосни дани, дани планинских сабора, вашара-панађура, и осталих окупљања, онда су се сви из породице сређивали, мушкарци обријани, подшишани, у бијелим кошуљама и црним панталонама, а жене и дјевојке гиздаве у народним ношњама или у некој другој одежди. Потпуно су се изједначавали са оним имућним, богатим, са господом. Тог дана су трошили немилице од уштеђевине одвојене за тешке дане, чашћавали су све редом, много више од парајлија – кад је бал, нек је бал!
А кад би неко бануо у кућу, био то неко познати или не, онда је чашћаван као да је свратио у неку крчму, а не у неку сиротињску кућу. Изношено је на сто сушено месо, свињско, говеђе, вадио се најмаснији сир из каце, скоруп, кисјело млијеко, вареника, готовио се смочани качамак и онај обични, кукурузна и пшенична погача испод сача, све из годишњих залиха. Кад би гост хтио да узврати неком чашћу није имало силе да му то успије, а ако би га ухватио мрак задржаван је на конак; ноћивао је у гостинској соби, која је била вјечито спремна са великим креветима, орманом са порцуланским прибором за кафу или чај, са шареним ћебетом истканим на разбоју, јорганом и везеном постељином. На наставак пута испраћан је с пуном торбом и с пуним срцем.
Такве породице, таква часна и поштена сиротиња, она права, никада није хтјела да прими нечију помоћ и увијек су дјеловали поносити и као да имају пуне бисаге дуката. Кад би неко од њих завршио студије и постао неки значајан службеник тешко је било да се уочи да је растао у немаштини, сем кад би то сам напоменуо, а никада то нијесу крили и истицали су то као нешто што их је било снашло, али не и као некакву срамоту, јер и није срамота бити сиромах, па својим трудом и радом испливати из ње и домоћи се лагоднијег живота, али не и богатства, јер у нашој земљи, од краја рата, па све до данашњих дана, богатство се није могло стећи на поштен начин, само од плате, пензије или обраде имања, него само од нечег другог, од нечега што се коси са моралним, али и државним законом.
Голофусковићи су све супротно од тога што краси истинску сиротињу, само што су и они у једно вријеме били голи до коже, али и намазани свиме и свачим, највише оним што не ваља. Док су голофускарчићи они свугдје истичу своју биједу и јад као некакав усуд, злу судбину, неко проклетство, спремни су да моле и кукумачу код сваког не би ли искамчили нешто новца или неку другу врсту помоћи. Кад им наиђеш у кућу жале се како би те дочекали онако како и доликује, али да немају ништа, иако имају тајне залихе, али кад би то дијелили са неким и кад би били гостопримни и достојанствени онда не би били голофусковићи. Иначе, да опујну нешто од другог, то им је као да попију чашу хладне воде. Мајстори својег заната – добро завире, виде, ослушну, па кад увиде да је право вријеме можеш да се преврћеш, скачеш од муке, џабе ти. Ем, покраду, ем испретурају, развале врата, прозоре, још штете више направе…
У ратовима су опасни, а показало се то небројено пута, па су све задатке које су им постављали из прве завршавали, све да би били примљени тамо гдје и треба и гдје ће се окористити све до под ногу.
Кад им га је донијело вријеме многи голофусковићи су засјели онамо одакле је био понајбољи видик и онамо одакле су пунили торбаке свим и свачим, али остајући и даље голофусковићи. Најтеже за једну земљу било је онда кад су голофусковићи, нарочито они који су на једвите јаде завршили школовање у основној школи, а осмогодишњу нијесу ни видјели, постајали министри, управници предузећа, фабрика, кад су одлучивали о судбини неког краја или вароши, наносећи му немјерљиву штету.
Од завршетка рата, па све до данашњих дана, дах голофусковића се увелико осјећа и он је видан, без обзира на облик прерушавања…
Може голофусковић обући одијело ,,Hugo shefe“, ,,Ralph Lauren“, ,,Versace“, ,,Armani Collezioni“, ,,Gucci“, ,,Prada“, ,,Brioni“, ,,Canali“, може обући ципеле ,, Grenson“, ,,Loake“, ,,Tricker’s“, ,,W.Gibbs“, навући кошуљу ,,Baressi“, ,,Burberry“, ,,Zarra“, ,,Boss“, ,,H&M“, ,,Vuitton“, ,,Lacoste“, може ставити на руку часовник ,,Bremont“, ,,Tag Heuer“, ,,Panerai“, ,,Rolex“, може завезати кравату ,,Cavalli“, ,,Mango“, ,,Bonneti“, ,,Stenser“, може се намирисати мирисом ,,Dolcce&Gabbana“, ,,Ford Tobacco“, ,,Dior savage“, ,,Creed Aventus“, или, пак, користити наше познате марке одијела ,,Беко“, ,,Јумко“, ,,Рудник“, ,,Тетекс“, ,,Мура“, ,,Вартекс“, обућу ,,Борово“, ,,Кошута“, ,,Мода“, ,,Избор“, свеједно, џаба му – он остаје те остаје голофусковић.
Увијек га, ма колико радио на својој надоградњи, самообмани и обмани других, одаје неки непромишљени потез који указује да је био и остао љута сиротиња која се само нечасно дохватила богатства, да је, у ствари, био и остао голофусковић – најприје је ту паткасти и шљапкасти ход, особен за оне чији су стари и они сами ходили по различитим облицима тла у свакодневном освајању сеоских и планинских пространстава на које су били осуђени до избављења и бјекства од свега тога, хајде, то и није неки гријех, не могу сви ходати као манекени и манекенке, али је зато ту отирање носа руком, чишћење носних излучевина опет руком, трљање рукавом сакоа по лицу кад се озноји или шаком, пљување на јавном мјесту уз јаки звук, подригивање као из вулкана, јавно чачкање зуба чачкалицом послије јела и држањем исте у устима да би се показало да је јео добро кући или у некој кафани, стављање ногу на канцеларијски сто, али и на онај са којег се једе, неумјесно понашање у ресторанима и у хотелима, прегласна прича на улици, као да је у шуми, драње, махање и бесомучно млатарање рукама, бацање отпадака свугдје около, истресање пикаваца из кола по травњацима, неумјесно добацивање пролазницама, женама и дјевојкама, бесомучно оговарање и прозивање, проказивање из прве, празна прича и лапрдање, прављење да све знају; кад уђеш у канцеларију у којој ради или је сам у њој не умије да устане као човјек, да се рукује, да те погледа у очи, да се представи како и треба, не умије и неће, како хоћеш, да те понуди да сједнеш, пита одакле си и остало, хоћеш ли нешто попити, онако узгред разговора ради, него блене као неки бленто поред тебе, звијера лукавим очима, само да те се што прије отараси и наново утоне у оно чега се и докопао, чврсто прикован за столицу или фотељу, са оним скривеним ђилкошким страхом од непознатог. Толико су неморални, безобзирни, себични, да би били у стању да у њој остану доживотно.
Колико је само голофусковића међу назови писцима, пјесницима, сликарима, музичарима, новинарима, вајарима, философима, психолозима, а о политичарима да не и причамо! Доста их је покуповало дипломе по разним недођијама, награде дијеле између себе, хвале једни друге у писаном и говорном облику, а иза леђа се олајавају, изигравају мудраце, кад овамо мало проргаш, а оно чистокрвни голофускови голофусковићи!
У ствари, голофусковићи и ђилкоши се једно те исто на гомилу!
Голофусковићи никада не могу постати господа, него само њихова блиједа слика и безуспјешни покушај, не помаже ту ни вријеме, а прави сиромах који својим учењем, студијама, радом, трудом, боравком по свијету, прихвати све оно што ваља то постаје, јер се у породици учио поносу и достојанству и да упркос недаћама буде оно што и јесте особа са правим манирима, која се понаша онако како и треба. Отуда у нашем народу и израз – рођени господин или рођена госпођа, без обзира на поријекло.
А да не причамо о онима из породица оних пређашњих инжењера, архитеката, просвјетних радника, љекара, богатих сељака, правих умјетника, који су од малена учени како да се правилно понашају у кући и на јавном мјесту и које и онај најобичнији и неупућени посматрач веома брзо може разликовати од голофусковића.
Ову причу о голофусковићима, која није увредљива, сем ако истина није увреда, која никоме не може да нашкоди и науди, могао сам још да растегнем као да је некакав ластиш, да је развучем као нека добра домаћица питу, да је разрадим до танчина, а могао сам, ето, и да вам је не испричам. Једноставно, могао сам да је прескочим, оставим за неки други пут, па, чак, и никако да је не исприповиједам, али ми се чини, кажем само чини и волио бих, наравно, да остане само на томе, да постоји скривена бојазан да ће једног дана голофусковића бити толико да би било каква прича о њима, ма како уобличена, дотјерана, сређена, накићена, постала само пука, сувопарна, досадна слика свакодневнице, па самим тим незанимљива, па нека и таква, него и без икаквог смисла и потпуно сувишна…

Илустрација: Милија Пајковић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: