Голуб

Пише: Небојша Јеврић

Небојша и Ана сликари, студенти четврте године академије у Сарајеву, живели су у атељеу на крову кошевског солитера. Имали су поглед на читаво Сарајево.

Она омалена плавуша личила је на порцеланске лутке. Лепотица, Сарајка. Он пета генерација Сарајлија, трговаца, одметнуо се у сликарски занат.

Заљубљени једно у друго по ваздан су сликали и волели се у паузама.

Атеље је био мали, али је зато кров-тераса била велика. Делили су је са голубовима. Ана је сликала голубове и сунце према којем лете.

Слушали су Моцарта и нису имали телевизор. О рату који се спремао ништа нису знали. Оног дана кад је убијен сват у Сарајеву Ана је црвенећи шапнула Небојши: „Имаћемо бебу.“

Трећи месец. Пуцњава. Гранатирање, снајпери. Продавнице опљачкане. Изнесена и сланина. Слике ником више није падало на памет да купује.

„А да га удавим одмах“, рекла је бабица. „Један влах мање.“

До шестог месеца имала је млека. Добијали су оно што и остали Срби таоци у Сарајеву. Рижу, уље, брашно.

Кад су дошли да воде Небојшу у Влашку бригаду десетковану у безуспешним покушајима да узму Хум, откупио се великим уљаним портретом Амбдулаха Сидрана.

Прву чорбу од голуба направио је са муком. После се навикао.

Знао је да на двадесет начина припреми голуба. Тако су отхранили дете. Кад је мали имао две године захваљујући знању енглеског ступио је у везу са Кфором. Деведесет треће изашли су из Сарајева.

„Нек буде Страхиња. Жив ми био Страхињићу бане и од тебе племе настануло!“, рекао је поп Војо Жути, крштавајући га на Грбавици.

Упознао сам Небојшу у Клубу народног позоришта у Бања Луци. Поклонио сам му књигу, а он мени свеску са рецептима за јела од голуба.

„Нај ти је бољи пилав са голубом. Има риже, а у саксијама смо гајили шаргарепу и першун.“

Путујући ратним друмовима, прво што путник мора да научи јесте: да треба и мора да покупи сваког ко га зауставља, сваког ко стопира.

Никад у историји света није постојала војска која је ауто-стопом преваљивала километре до прве линије. Која је ауто-стопом одлазила у смрт.

Не знам колико смо пута покупили ознојеног ратника, прашњаве униформе, који је кренуо на положај. Или се са положаја враћа. Сећам се војника који је, кад над нас је устопирао, пешачио већ двадесет пет километара, идући на сахрану брату.

Причао ми је Зоран Богавац, некадашњи уредник „Дуге“ и ратни репортер, како је негде у Крајини шофер који га је возио прошао поред уморних ратника не зауставивши се. Само што су прошли, борац је из калашњикова развалио рафал за њима.

Имали су среће. Човек је носио пушку на рамену, била је ноћ, а и возили су брзо.

Док је скинуо пушку већ су били прилично одмакли, а можда и није имао намеру да их повреди, већ само застраши.

Оног који је пуцао више него добро разумем.

Тешко је пешачити ратним џадама док поред тебе пролазе, остављајући те у прашини и диму у бесним аутомобилима ратни лиферанти, журећи за за бизнисом. Јер, срце рата рата је новац. Никад се ни један не започиње и не завршава пре него што се тачно зна ко ће и колико на њему зарадити.

Ти онако јадан, избезумљен, уморан од брига, непреспаваних ноћи хиташ ка првој линији или се са ње враћаш, а поред тебе пролази тип у „мерцедесу“ из Бјељине или Бањалуке са старлетом поред себе, у цивилки, који није рова видео.

Много пута сам и сам путовао стопом кроз Босну и сећам се добро укуса те прашине, мириса тог дима и горког укуса у устима што је остављао сваки од тих аутомобила. А, од тог укуса у устима до пуцања је мали корак.

Страхиња је имао четири године. Рат се приближавао крају.

Добио је температуру четрдесет степени која није спадала. Рекли су им нека аутоимуна болест. Морао је хитно за Београд.

Небојша и Ана сели су напред. Страхиња је лежао умотан у ћебад позади. Небојша је возио што је брже могао и није им пало на памет, кад су наишли поред групе војника која се враћала са положаја, да се зауставе и објасне им да не могу да их приме…

Војници су били петнаест дана у смени.

Из њихове јединице имали су су двојицу мртвих и тројицу рањених.

Кад је аутомобил наишао и оставио их у облаку прашине, један од њих је скину аутомат и пусти рафал за њима…

Четири метка од аутомата пробили су кола и убили четворогодишњег дечака којег су отац и мајка возили у болницу.

„Рат је звер, дивља и непозната. И камен је звер, и пчела је звер, чак и лептир покушава да убоде“, понавља Всеволда Иванова. Небојша и пије пиво преко пута кафеа „Београд“ крај затвореног „Коларца“. Слика аквареле и прави имена од позлаћених и сребрених жица.

Ана је отишла за Нови Зеланд. Небојша каже да је чула да тамо нема голубова.

Извор: РТ Балкан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: