Горан

Пише: Емило Лабудовић

Бразда коју је заорао у не баш прешироко поље позоришне умјетности Црне Горе дубока је и широка толико да је мливо времена које сипи по свему и трагове затрпава никад затрпати неће. И то што се на сцену његове животне монодрме спустила завјеса, још задуго неће стишати аплаузе којима су испрћани комади које је постављао и режирао.

Горан Булајић је о позоришту и ономе око њега рекао све што се имало рећи, рекао и сада је на другима да тумаче и ступају по јасним професионалним траговима које је оставио.
О Горану као ствараоцу и умјетнику речено је много тога, што, руку на срце, и није било тешко јер је ријеч о редитељу и драматургу који је на том плану урадио толико да би се многе књиге дале исписати. И зато о томе у ових неколико редова – ни ријеч. Јер, има толико позванијих и упућенијих који су дубоко повезани са његовим стваралаштвом да би о томе писали и говорило унедоглед.
Слава је, кажу, рефлектор која на просценијум изводи умјетника и његов опус, чинећи га препознатљивим и свеприсутним, како у стручној тако и у лаичкој јавности. Али, у затамњеној позадини, у мизансцену, често остаје непознат и тајанствен онај ништа мање важан дио умјетникове личности која га заокружује и чини комплетним. Оно природно, људско, оно што је душа и што је прави доживљај свијета и живота којим уметник живи и искрено га дијели са извјесним бројем најближих сродника и пријатеља. Зато ових неколико редова посвећујем не Горану редитељу већ Горану човјеку, далеком од свјетла позорнице и очију камера.
На то ме обавезују успомене на, додуше не тако честе али толико садржајне, сусрете из времена када је Горан већ дубоко био загазио стазом славе и успјеха. Тих година Горан је био уредник Културно – умјетничког програма Телевизије Црне Горе, а ја сам се тек почео рвати са свакодневицом у Информативном. Једног дана ушао је у канцеларију, онако крупан (морао се сагнути пролазећи кроз врата), и гласом који као да је долазио из неког ванвременског бунара, али био тако благ, као са проповиједаонице некога храма, и рекао: „Дошао сам код тебе не као код колеге већ као код пријатеља, и имам молбу“. А „молба“ се састојала у потреби да му из веома скромног фундуса Информативног програма „позајмимо“ камеру како би довршио снимање неке драме (било је, ипак, давно), јер су „пробили“ план и број снимајућих дана, а глумци врше притисак да се то обави што прије. А Горан није крио да је кривица његова јер их је током снимања превише мазио и ишао им на руку.
Мој покојни дјед Михаило је говорио да би се упознао неки човјек потребно је са њим појести товар соли.

Али, Горан је још увијек стајао при вратима, а већ сам знао ко је и какав је. Било је нечега тако топлог и тако људског у његовим очима, надсвођеним четком обрва, било је нечега тако умирујућег и познатог у његовом дубоком гласу да сам га одмах „препознао“. „Имате камеру, господине Булајићу, не само данас већ онолико колико Вам год буде требало“, одговорио сам и понудио га да сједне.

„Макар по кафу да попијемо“, рекох. „Боље је да не часим, како ми камера не би била потребна још ко зна колико, а кафу ти дугујем“, насмијао се и отишао низ ходник. А за њим је остао траг неке искрене, људске топлине коју никад прије и никад за неким нијесам осјетио при првом сусрету.
Провели смо заједно још неколико година у Тв. „Позајмице“ су се претвориле у братску подјелу онога чиме се располагало, али, зачудо, никад нисмо нашли времена за дужну кафу. Он је знатно раније отишао из „куће“, али кад год смо се срели, сад већ као познаници, а могу слободно рећи и као пријатељи, из давних времена, стално ме је подсјећао на „дужну“ кафу за коју никад нијесмо нашли довољно времена.
Горан је отишао у легенду, а кафа је остала у оном зембиљу неостварених намјера који сваки човјек вуче кроз читав живот. И није до кафе, мада бих је са мало киме радије попио, већ је до тога да је исувише прерано отишао један тако диван, племенит и срдачан човјек. Човјек – друг, човјек – пријатељ, човјек – отац, човјек – брат…ЧОВЈЕК који тако гордо звучи.
Горане, човјече, ево испијам већ трећу, јутарњу, кафу али ни примаћи оној твојој, обећаној, за коју те још увијек дужим. И, ко зна, можда једном… у некој небеској крчми…
Горане, ствараоче, слава твоме дјелу, и нека је благословено све оно људско које си нам оставио за успомене. Вјечнаја памјат!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: