Чије је ово наше море

Пише: мр Горан Бјелановић

Прослава стогодишњице ослобођења Будве од окупаторских армада „Старе вјештице“ (како су тада звали Аустроугарску монархију), изведена под називом „Покољења дјела суде“, изазвала је буру реакција у распону од најжешћих осуда, ограђивања и преграђивања до одобравања и громких аплауза. Очекивано.

Различитост доживљаја ове величанствене свечаности коријене проналази у непобитној истини да је „човјек збир сјећања свих својих предака“.
Ни те 1914, ни 1916, а ни 1918. наши преци се нијесу једнако односили према догођајима који ће одредити будућност вијека који је предстојао.

Те 1914. године у Боки су против окупаторских снага: Срби, Хрвати и Муслимани, устали као један човјек, спремни да и себе и своје породице жртвују на олтар слободе и боље будућности и својег, али и народа своје словенске сабраће.

Непосредно, након што је краљ Никола I Петровић објавио рат Аустроугарској у Боку је пристигла делегација Муслимана из Бара да своје оружје и животе стави устаницима на располагање. Хрват Милан Срзентић је због учешћа у устаничким акцијама стријељан, али је стигао да стргне копрену са очију и викне „Живио Краљ! Живјела Србија“!

Та од дијела јавности проказана прослава у Будви је и те како јасно и гласно подсјетила и на ове истине, па ће тешко бити одржива теза да је био у питању клерофашистички скуп. Управо обрнуто, у питању је свечаност која је била уприличена да се ода почаст ослободиоцима, сјенима људи – лавова који су жртвовали и себе и своје породице зарад слободе и достојанства живљења.

Отвореном и више него јасном поруком с будванске сцене да су у овој борби учествовали сви јужнословенски народи, макар те ноћи поново су у истом строју ступала, радом злонамјерних служби и квазимедија (у ствари креатора неофашистичке политике), разједињена и без икаквог разлога закрвљена браћа по словенској крви и оружју.

Цијела ова прича, коју је више него једноставно потврдити, наводи на закључак да су ову свечаност организовали и у њој учествовали потомци оних устаника који су 1914. устали на оружје не би ли изборили слободу од аустроугарске окупације, скупа са унуцима добровољаца који су лагодност прекоморског живота замијенили за албанске гудуре, прах и олово Солунског фронта, без обзира на то да ли су били у питању Срби, Хрвати или пак Муслимани.

На другој страни у најтајнијим документима наших обавјештајних служби (а ништа није толико тајно да се не може са сигурношћу дознати и доказати) остало је записано да су у томе злом времену 14 најугледнијих домаћина једне наше варошице били најпоузданији шпијуни и сарадници Аустроугара. Да би у периоду од 1918. до 1941. умрла тројица од њих, што је за посљедицу имало то да су Италијани у преживјелој Бираној Једанаесторици имали шпијунску подршку каквој се надали нијесу ни у најсмјелијим сновима. Ово је само један од толико примјера да би се могла написати најобимнија трилогија.

Потомци тих и таквих не само да осуђују и да ће осудити прославу одржану у Будви поводом стогодишњице ослобођења, већ ће инсистирати на забранама и репресалијама. Прогону и хапшењима. Ништа страшно нити неочекивано. Од потомака таквих предака се ништа друго ни очекивати не може.

Дакле, у овом „случају“ нејаснога нема ни за лијек. Све је чисто. Имамо двије стране (као и увијек), једну истину и једну громогласну лаж која ће као и увијек надбучати истину и све је као што је увијек било и као што ће то у Земљи Чуда још поприлично и бити.

Е, па није баш сасвим тако. Овога пута имамо и изјаву Алексе Бечића: „О прошлости нека причају ДФ и ДПС, а мене питајте о будућности, а што се мора тиче, оно је било, јесте и биће црногорско“.

Дивна изјава – нема приче. Само, ми, незнавени, сматрамо да једино човјек који је наслоњен на прошлост, може садашњост разумјети на прави начин и тако стећи право на достојанствену будућност.

Било би злата вриједно када би поштовани Бечић разјаснио какву то будућност човјек или пак друштво без прошлости могу остварити и како? Тај рад би био толико велики допринос теорији државе и друштва да би аутор ове изјаве завриједио Нобелову награду – у првом кругу.

Је ли могуће да је Алекса Бечић увјерен да човјек може одлепршати у будућност, као репа без коријена, мјехурић од сапунице или пак као луфт балон?!
Ако је то тако, онда је демократско право поштованог Алексе Бечића да у будућност одлепрша као Мјехурић, на нама који не вјерујемо у ту вратоломију је да мјесто у времену које долази заслужимо на неки потпуно другачији начин.

Што се тиче дијела изјаве да је „море било, јесте и биће црногорско“ – нетачно!

Поштовани, Алекса Бечићу, није море ни српско, ни црногорско, ни аустроугарско… Море припада само себи, а на људима је да заслуже Његову милост, да живе од плодова које им даје и од љепоте обала у којима би да уживају и они који нијесу имали ту срећу да те обале и населе. Или то или пак да им то исто љубазно и прељубазно море у трену јасно покаже ко је газда на начин на који се ни надали нијесу да хоће, нити да може.

У писму које је 1854. године индијански поглавица Сијетла упутио предсједнику САД Френку Пирсу, као одговор на понуду да САД од Индијанаца откупе њихову земљу – у замјену за резерват, поред осталог, пише: „Ми знамо: земља не припада човјеку. Човјек припада земљи. Ми то знамо. Све је повезано као крв која уједињује породицу. Све ствари су повезане. Човјек не тка ткиво живота, ми смо само једна нит у ткању. Шта год да чини ткању чини и себи самом“.

Што се односи на земљу, односи се и на море. Човјек који пљуне у море, пљује себи у лице. Но, ово подсјећање је некоректно од мене, па чак и злонамјерно. Откуд ми уопште и помисао да се „мудрост“ великог броја ововремених црногорских политичара може мјерити са оном коју је прије готово два вијека испољио „дивљак“ из америчких прерија, велики поглавица Сијетла?!

У овом писму поглавица, поред осталог, каже: „Чиста вода што тече брзацима и ријекама није само вода, већ и крв наших предака. Ако вам продамо нашу земљу, морате знати да је она света и морате томе научити своју дјецу. Да сваки загонетни одсјај у бистрој води језера – прича догађаје и сјећања мога народа. Жубор воде је глас оца мог оца.“

Ко год да даје изјаве на тему „чије је ово наше море“, и са којом год намјером да то чини, није ли мало неопрезан уколико се не осврне на оне који су крвљу залили ове обале, и тиме запечатили „власништво” за сва времена.

А, да – заборавио сам! Има оних који не комуницирају са прошлошћу. Будућност у којој ће блистати људи-мјехурићи оваква мишљења не признаје.

На крају – шта рећи? Само и једино то да ће исправност чињења и нечињења у овом добу просудити они чије вријеме тек долази. Рећи ће своју ријеч и о организаторима и учесницима свечаности у Будви и о њиховим најжешћим критичарима, па, највјероватније, имаће своје мишљење и о овом тексту. Покољења дјела суде – зар не?

Извор: Дан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: