Горан Шарић, глас разума из Хрватске: Пристојан народ слави побједе, а не протјеривање народа

Хрватски историчар, теолог и жесток критичар политичких елита у Хрватској, Горан Шарић, ових дана борави у Србији. За портал „Патриот“ он је говорио о данашњој Хрватској. Србији, међусобном конфликту…

Његова породица у Ријеци добила је озбиљне пријетње од хрватских националиста пошто је Шарић јавно рекао да не прославља „Олују“ јер је Хрватска у њој очистила саму себе од свог народа.

– Мој рад би се у Хрватској могао назвати „Све што никад нисте хтели знати о себи, а имали сте кога питати.” Није ово ни први, ни задњи пут да ми пријете. На то сам већ навикао. Интелектуалац је по дефиницији човек који се бави стварима које га се не тичу. У данашње време има мало интелектуалаца, а много интелектуалних проститутки. Да сам се плашио пријетњи или се водио материјалистичким интересима, сад бих седео у Католичкој цркви. Пристојни народи славе побједе у којима су поразили војску једнаке или веће снаге или поразе у којима су часно изгинули. Протјеривање крајишке сиротиње практично без испаљеног метка није никакав разлог за славље. Поготово у ситуацији када су, као што и сами примећујете, Хрватска и Србија суочене са демографском катастрофом, као уосталом и читав Запад. Није узрок томе само лоша економска ситуација, јер сличне проблеме имају и богате европске земље, као и једна од најбогатијих и најуређенијих земаља света – Јапан. Криза Запада је прије свега морална и духовна, вредносна и идејна. Само повратак вечним вредностима које надилазе хедонизам и конформизам може дати смисао људском животу. То су истинска духовност, породица и нација. Та матрица највише се очувала овде, у Србији, међу обичним народом. Срби се још имају чему вратити, за Запад је, чини ми се, прекасно- каже Шарић. 

Он је покушао и да објасни коријене српско-хрватских сукоба.

– Историја хрватско-српских односа је историја тешких ријечи. И још тежих дјела. Било је, додуше, и свијетлих момената. Међутим, тренутно је један од темеља хрватског идентитета наратив о Хрватској као жртви-победнику, а о Србији као агресору. Све док је то тако, илузорно је очекивати било какво суштинско побољшање односа. У једном дијелу хрватског друштва, можда чак већинском, србофобија је врло важна одредница. На томе онда поене скупљају политичке елите како у Хрватској, тако и у Србији, умјесто да се и једни и други баве стварним проблемима који су исти свим људима на Балкану. Више-мање сви хотели, банке, телекомуникације у Хрватској у рукама су странца, а они забрањују Бајагин концерт у Карловцу. У исто вријеме, страни трговачки ланци попут „Лидла“ ушли су и у Хрватску и у Србију, са цијенама већим него у Немачкој, али платама неколико пута мањим. Никад нећете чути Католичку цркву да о томе говори, али ће зато редовно организовати клерофашистичке трибине, на којима негирају геноцид у Јасеновцу, појашњава Шарић.

Хрватски историчар познат је и по ставу да Срби никад неће схватити да им Хрвати нијесу пријатељи, као што ни Хрвати никада неће схватити да им Срби нису непријатељи.

– Мудри рабини кажу да не видимо свијет онаквим каквим он јесте, него онаквим какви смо ми. Хрвати Србе гледају кроз призму себе, и обрнуто. Хрватско друштво се хомогенизовало и хрватски национални идентитет се изграђивао кроз сукоб са Србима. С друге стране, у Србији нема јасно дефиниране ни националне свијести, ни националног идентитета, него је на свим нивоима присутан аутошовинизам какав нисам видео чак ни код Јевреја. Без обзира на то што пропагандни, психолошки и хибридни рат Запада против Србије никад није престао, велики део одговорности за такво стање стоји на српским елитама, које су пречесто онај најгори, а не најбољи део српског друштва, сматра Шарић. 

Он се осврнуо и на обнову усташтва у Хрватској. На ту појаву ЕУ благонаклоно гледа.

– Кад дођете у Ријеку, прво што уочите јесу нове фасаде на солитерима. То је суфинансирала ЕУ. И то је слика и прилика Европске уније. Важно је оно што се види споља, а унутра циркус, људи у дуговима, под блокадама, банке им одузимају станове… А фасада ружичаста. ЕУ је важно да се спроводе закони који њиховим корпорацијама и банкама омогућују да из Хрватске износе екстрапрофите, све остало толеришу, па чак и фашизам, поготово кад је он, као у балтичким земљама и Украјини, русофобног карактера. Хрватске политичке и интелектуалне елите показале су се потпуно неспособне у вођењу државе и друго им не преостаје него да дневник сваки дан почиње као да је 1991. године, закључује Шарић. 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: