ГОРОСТАС УРБАНОСТИ

… у тексту, промашени уметник делује попут  предлошко-заменичког израза који служи као веза с оним што је речено у претходној реченици, још је и ненадмашни цртач, нужним начином сви смо индексирани али једино он није наиван, са папирића изгаженог на тротоару читате да он уводи дантеа у пакао, често га затичемо на клупи у парку, у исто време поред клупе су и ручна колица, иза колица и лопате накривљени знак упозорења, успут, и ужас песка по трави; чедан, са вишком карактера, што се тиче и вашег кварта познатији од свих познатих уметника, мешавина вегетаријанца и скакавца, приземница која је више или мање била тако близу великих мајстора прозе, у пози мислиоца увек на уму има крупне  ствари, са страхом подозревате: на уму има институције; њему се и приписује да је подавно низ извесни ходник промрморио: нити је рај милосрдна, нити је пак пакао казнена институција; пренето и до наших дана да је бог на земљу послао пет поклисара: дете, погуреног старца, богаља, осуђеника, и мртваца, при томе, промашени уметник зна да има својства свих поклисара, па ипак његове симпатије ниједан није задобио, само, никад не заборавља да је у колони прво дете а на крају мртвац, заиста, само таква концетрација ликова ослобађа и живота и смрти; чим помеша све ликове, устаје, удари цокулом у колица, преврне их, и излази из парка; заиста, једино су стакалца у реткој и малокрвној трави испод топола ужаснија од песка у трави, тадли постапокалиптички  додир….

… промашени уметник не сме бити од људске приче, не сме бити коректан, никако љубазан и узнемирен, подразумева се не сме ни бити од какве јужне даворије, јасно је нимало патетичан јер би личио на толике промашене уметнике, уосталом рашта би се упуштао у програмске јединице и оказионалне спојеве, речју, да је апсолутно промашено и помало лудичко биће: промашени студент, промашени политичар, промашени љубавник – са несамосталним формантом пише се спојено – кад немате никакву алтернативу онда сте по правилу промашени уметник, промашени уметник увек и очас пут под ноге и овамоте одуши на промашене уметнике, онамоте одуши на политичке пластичне кесе које би хтеле да се изједначе са знаком вредности, поготову помами се при помисли на комуналце – крајње пипке економске политике – комуналну инспекцију које има сто  пута више од промашених уметника, промашени уметник не сме да се извињава ни старици у аутобусу, њему да се извиљавају ако пролазе кроз његов апартман испод висећег моста, ни за живу главу изашта да конкурише – нарочито не за ректора универзитета –  у ствари, промашени уметник коначно треба да сврати и на универзитет и одржи предавање и узводно окрене студенте и усредсреди их на ректора, што ће рећи да одреда почне са рушењем чуњева, то јесте намештеника државе, промашени уметник једино подржава младе креативце – легалисте секса и порнографе смрти –  као и писце графита; иако у оваквим друштвима одн. буњиштима, балканизованим и сличним канализационим системима, уопште не постоје ни какви такви уметници, ни аматера нигде по приграђима, баш тога ради, по природи ствари, промашени уметник једини мора над свим бдети и све снабдети, и бити компетентан за све и сва, хтело се рећи да је и свеобухватан али и најфиније склон комедији и комичном –  шаљиво да приповеда али да се не смеје –  и са те, праве стране, да разуме скривену страну ствари, већ ће ласно са трагичним, за трагедију не треба гомила на тргу, тек такав промашени уметник може схватити аналне прокламоване циљеве целих слојева стварности, које, у неким преводима имају и по неколико слова више, као у латинском, али и неколико слова мање, као у француском, али шта се ту може, таква је и стварност и промашени преводи, ако стварно хоћете да се борите против такозване фантастичне стварности опет не смете заобићи промашеног уметника, можда ће вас примити на разговор у парку, или је свему крај, таква је стварност стварности, унеколико другачија је само фриволна француска стварност, као што је другачији и парк у којем смо чули потоњи крик безнађа; могао је, једноставно, и он, залупити врата да не чује и не види ништа, и остати кући као толики промашени свет, али, не, њему је баш стало да вас ослободи не само раја и пакла и сличних институција, промашени уметник ни пред богом не оправдава своје ставове, не бави се ничим другим сем посматрањем, сталним посматрањем привидно празног света што је чисти кафкијанизам, али, ако, бар он има времена, ни слутити не можете колики му завиде, ха, хтели би да нађу неко средство да се равнају према њему, али, он се са ветром и венцем кострике већ котрља кроз пролаз према сали са компјутерима, промашени уметник једини зна да се радом не постиже ништа, извесно не какво богатство, приметили сте да промашеног уметника нико и низашта не пријављује и кињи, а таква комоција годила би свима, тек би тада свет био слободан и тако даље, али, авај…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: