Госпа од Снијега

Све што је било може бити поново, а може бити и оно што никада није било, ваљда смо до сада научили.

Доба је годишњих одмора. Медитеран је озвучен зрикавцима и wush-wush шумовима. Средња класа љетује, а висока и виша первертују. Приморја су пуна, а како? – знају они који ће враћати кредите, кад и они који су наплативији међу туристима па љетују опуштено. Осјећа се риба, лимун и вино. Ноћни ритам електронске музике заводи попут опијата.

Приморци су мрави, фурешти – цврчци. Интернет је запљуснут гигабајтима пругастоплавих фотографија. Мозгови су на паши.
А Планета, бидна, ври. Од Брегзита, хитаца у Даласу, напада у Ници, покушаја пуча у Турској, напада у Минхену, пуцњаве у Луизијани, масакра у Кабулу, преко рата без краја у Сирији, озваничених предсједничких кандидата у САД, до енигме у ком ће правцу сада Ердоган – за вријеме од тек једног Недељниковог двоброја.

У многим мјестима на источној обали Јадрана постоје цркве посвећене Госпи од Снијега. У календару католичке цркве слави се 5. августа. Свугдје гдје је црква с тим именом постоји и вјеровање да је некада, као опомена, пао снијег усред љета, па тако и Боки Которској, на чак три мјеста, подигнуте су цркве Госпе од Снијега. Двије у Котору, а једна у унутрашњем дијелу тјеснаца Вериге.

Око Госпе од Снијега у тјеснацу Вериге, познате и као Госпа од Ориза, исплетене су бројне легенде. Најпознатија је она о капетану који се у олујној ноћи на свега миљу-двије од куће заклиње Богородици да ће – ако му Заштитница помораца спаси посаду и брод пун ориза (пиринча) – саградити цркву. Те тако и би, па је саграђена најмања црква у једином фјорду на Медитерану, на мање од метар надморске висине.

Назив Госпа од Снијега долази из предања по коме је 5. августа дебото пао снијег. Али не у Боки, него у Риму. Каже сторија да се у ноћи 3. августа 352. г. Богородица указала папи Либерију, наложивши му да Њој у част подигне цркву на мјесту које ће бити означено снијегом. И тако је у ноћи, 5. августа, усред жарког љета, снијег пао на брежуљак Есквилин у Риму, гдје је, потом, саграђена базилика Sancta Maria ad nives – Госпа од Снијега.

Усред жарког љета, током Недељниковог двоброја, догодило се нешто што су западне агенције прећутале до те мјере да ни на њих осовљени домаћи медији нису реаговали ич. А цијелог је јула трајао Свеукрајински Крсни ход за мир, у организацији Украјинске православне цркве Московске патријаршије.

Са истока ка западу земље, и са запада ка истоку, упркос бројним нападима неонациста, кренула је ријека људи, са женама, и дјецом, да би им се током дугог пута придруживале бројне притоке – на путу ка Кијеву, гдје је 28. јула прослављен дан крштења Русије, тачније 988 година откако је Кијевска Русија под кнезом Владимиром прихватила хришћанство.

Море народа, више од 100.000 окупљених људи с молитвама за мир није било занимљиво свјетским медијима. Кад је чело колоне, коју је предводио поглавар Украјинске православне цркве митрополит Онуфрије, улазило на капију Кијевско-Печерске лавре, зачеље колоне било је још увијек на Владимирском брду.

Толико народа у маршу за мир поодавно нико није видио. Толико народа још од протјеривања Срба из Хрватске нико није успјешно прећутао.

Све што је било може бити поново, а може бити и оно што никада није било, ваљда смо до сада научили.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: