Гостољубље

Пише: Милева Лела Алексић

Позна је, кишна јесен. У топлом дому сабрана мала породица. Мој брат се јуначки бори са једначинама са две непознате. Ја имам лепши задатак. У мојим ручицама књига ,,Орлови рано лете.“ На тренутке праснем у смех. Читам мајци и брату веселе одломке из књиге.

-Ехеј, домаћинее! Има ли кога код куће?

Чује се непознати глас и одмерено ударање у врата. Моја мајка ужурбано брише руке о кецељу и излази пред ненаданог госта.

-Помаже Бог у овај дом.-поздравља нас глас незнанца, док скида са главе покислу шубару и дебели гуњ од сукна, тамно браон боје. Лице заоденуто проседом косом, помало слепљњном од кише што продире у кожу, у боре, у кости, у ноздрве, у дах. Густе, црне обрве састаљене на челу.

-Могу ли мало да згришнем руке и кости? Треба ли вам луча и катрана? Спуштих се јутрос, у цик зоре, са Златибора. Натоварих кљусе лучем, а чело бригама.

Моја мајка примиче столицу ближе шпорету. На наслон спушта раширени гуњ да се просуши. Две крупне шаке, избраздане од планинских ветрова, очврсле од земље, од шуме, од плуга, од мотике, као две раширене птице, раширише се над плотном од шпорета. Нека умилна благост огреја лице незнаног путника намерника.

-А ђе је домаћин?

Наша мајка брижно баца поглед према брату и мени. Наша чуварка, бринући да нас не косне тешка успомена, тихо прозбори:

-Ја сам и домаћин и домаћица. И отац и мајка…

-Бог да му душу прости.-подиже се са столице горостас, прекрсти се и испи чашицу ракије. Испи наизуст.

-Да Бог сачува ђецу и изведе их на пут.

И опет испи чашицу ракије.

-А да се мало окрепиш.Сигурно си потрошио ‘рану од куће?-пита моја мајка.

-Ево, сад ћу ја…

Откида тесто што је нарасло до руба дрвене карлице у којој мајчина љубав рукама меси хлеб. На чистој ланеној крпи, спретно натире хлебчић, тањи га као већу лепињу, пирну на плотну шпорета да одува какву прашинку. Замириса хлебом душа путника намерника. Из руке у руку мајка премеће врелу лепињу, расеца је и пуни кајмаком и сиром. Жуљевите руке се прихватише хране. Опет устаде, опет се брзо прекрсти. Крајичком ока посматрам блажено, избраздано лице. Једе полако, некако побожно, очију упртих у ватру што светлуца из шпорета.

-Бог вам здравље и срећу дао. У име Бога, да се у здрављу прегура ова зима. Шта од блага имате у штали? Е, стеона је крава …Ако, ако…Но, да вам оставим коју зубљу луча. Дуга је зима.

Доноси из вреће златно-жуте зубљице од сушених борових пањева. Замириса смола и новим миомирисом испуни дом.

Устадосмо да испратимо госта. Мајка му нуди још једну ракију.

‘Ајд’, трећа срећа. ‘Ајд’ за срећна пута. У здрављу остајте. Бог вам срећу и свако добро дао.

Моја мајка ломи на пола зубљице луча.

-Ово нећу за потпалу. Имам сувих гранчица. Ставићу између ћилима и поњава. На луч неће мољци.

Брат подиже главу са једначина.

-Зашто си пустила у кућу незнанца, мајко? Шта да је био неки разбојник?

– Е, мој сине…Мора да си то прочитао у тој твојој лектири. Не може бити разбојник онај што носи гуњ и шубару од сукна, што се крсти и Богу се моли. Онај што носи вунене чарапе и опанке. Не иде то уз разбојника, сине. Чувај се ти оних налицканих, што китњасто говоре, а у очи те не гледају, оних што носе ципеле на којима нема ни труна прашине, што им руке миришу на помаду, а душа на чемер…

Упетљах се и ја, са мојим питањима.

-Мајко, морамо ли понудити храном изненадног госта? Ето, ти ниси имала печеног хлеба. Пекла си на плотни лепињицу.

– Морамо, душо. Кад нахраниш гладног и напојиш жедног, Бога си нахранио и напојио. Чини то и ти кад порастеш, па научи, једном, твоју децу. Свако доброчинство враћа се вишеструко. Знаш ли када се враћа? Када заборавиш на своја добра дела, а стигне те невоља. Запамти, Бог ништа не заборавља.

Све памти. Запамти ово и ти, рано моја. Враћа се свако гостољубље, свака мрва хлеба и свака кап воде.

-А шта су још добра дела, мајко? -пита брат.

-Кад не мрзиш никога. Ни онога што ти зло чини…Ни њега не смеш да мрзиш. Држи чисту своју душу. Не труј је. Не узимај правду у своје руке. Није наше да судимо. Бог суди, сине.

-Ми смо гађали врапце из праћке. Хоће ли нас Бог казнити?

– Неће, ако се покајеш. И ако обећаш да то нећеш више чинити. Иди, изнеси пшеницу испред качаре. Нахрани их. Намири дуг и пред птицама и пред Богом.

-Морам ти нешто признати, мајко. Стидим се. Када си ми дала паре да ти купим шибице и мају за сир, слагала сам те да сам их изгубила. Купила сам у задрузи лизалице и медењаке, за мене и Смиљану. Тако је и она једном…па ме наговорила. Плашим се Бог ће ме казнити.

– А зар ти мислиш да ја то нисам знала? Чекала сам да се покајеш. Нећеш то чинити више. Је л’ да нећеш, рано моја?

– Нећу, мајчице…Никада више.

Трчим у мајчин загрљај, а грле ме Божије руке.

Прошло је детињство и младост је прошла. Нису прошла сећања. Опет је јесен. Још једна у нисци нанизаних јесени, у нисци живота која светлуца као ђинђуве моје мајке. Враћам се из Старе цркве са јутарњег богослужења. Испред мене се нижу тешки кораци, занесу се час у лево, час у десно. Стари капут од твида и иста таква капа. У рукама две торбе сапињу кораке. Пођох брже.

– Добро јутро. Могу ли Вам помоћи? Да Вам понесем, донекле, торбе?

– А, докле идеш, душо?

– Није важно. Не журим. Понећу Вам до куће, ма где да станујете.

Осетих у души чудесну топлину, као шапат моје мајке. Засузише ми очи. Обрадовала сам те, мајчице.

Не знам шта би било примерено да причам са мојом сапутницом. Ћутим, слушам њено уморно дисање. Пред капијом, нагриженом жишком, застадосмо.

У дворишту опало лишће, симболика једног живота који се урушава.

-А, да попијемо кафу? Било би ми драго. Увек пијем сама кафу.

На столњаку од ручно рађеног поентлеса, две шољице од чешког порцелана. Мирис кафе голица ноздрве. На тацни од плавог кобалта, неколико ванилица. Дискретно,, бацих поглед“ на зид испуњен полицама са књигама. Запазих неколико веома старих корица.

-Ви сте…?

– Да, ја сам професор књижевности, одавно у пензији.

Осетих у души необичну топлину. Наједном се, у сећању, појави мајчин лик. Као да ме загрли, некако необично, као да ме пригрли душом. Скоро да осетих мирис њене косе на мом рамену. Схватих. То је порука из сећања. Гостољубље… Угостих се душом. Велики си Господе, у делима својим.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: