Говор митрополита Амфилохија на сахрани Зорана Ђинђића 15. 3. 2003. (ВИДЕО)

Тада, у име Српске православне цркве, на изузетно достојанствен начин наш митрополит се опростио од Ђинђића.

Овај говор, како смо нагласили, касније је постао предмет многобројним манипулације од стране Нато лобиста како би се ослабило јединство српског народа и Српске православне цркве.

На видеу испод текста можете послушати говор и тако сами донијети свој суд.

„Свет је овај тиран – тиранину, а камоли души благородној. То су речи, драга браћо и тужни зборе, које нам навиру овде, пред одром Зорана Ђинђића, пострадалог председника Владе Србије. Утолико пре нам те речи навиру на ум, уколико се налазимо у храму који је израстао из спаљених моштију и мученичког праха највећег просветитеља српског народа, Светога Саве. Пре Зорана Ђинђића, на овом месту почивао је једино онај који је оставио иза себе поруку своме и сваком земаљском народу – земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека – то је обезглављени био великомученик косовски Лазар.

Ми се данас овде опраштамо са Зораном Ђиђићем у близини шанца и споменика вожда Карађорђа, чија је глава, такодје, посечена кумовском и братском руком и окапала напуњена сламом у Стамболу пре 200 година, по оној народној – свака рана је поред срца – а ова рана, рана Зорана Ђинђића, не само за његову мајку, за његову Ружицу, Луку и Јовану, него за све нас и за цели народ је рана која је рана посред срца. Па се не зна која је дубља, или ова његова рана, отворена руком братомржње или она Милице Ракић, погинуле од бомбардовања 1999. године или она заклане Марице Мијић из Бијелог Поља, код Пећи, сахрањене уочи Видовдана иза олтара Пећке патријаршије те исте године, или безбројне оне ране незацељене, отворене на овим нашим просторима у време безумља последњег градјанског рата и бомбардовања. Све те ране обасијава и греје пламен стотинама у наше дане запаљених косовско-метохијских светиња.

У тренутку када су још стотине хиљада његовог народа, прогнаника са својих огњишта у дому без дома, у земљи без земље, у отаџбини без отаџбине, у тренутку кад над главом његовог народа стоји мач пилатовске правде, Зоран Ђинђић је покренуо обнову крвотока народног, друштвеног и социјалог живота, обнову државног заједништва и државне заједнице Србије и Црне Горе, покиданих веза са светом. Но, убила га је братска мржња, кратковида и слепа, која превиђаа вечну истину да ко се мача маши – од мача ће и погинути.

Ако је убиство једног човека, Зорана Ђинђића толико велико зло, колико ли је тек велико зло погибија и страдање толиких људи у недавним ратовима код нас и у свету, колико зло и невино проливене крви чекају у наше дане ирачки народ од рата који му прети. Рана Зорана Ђинђића опомиње и подсећа све људе и народе који имају разума и памети – доста је било братомржње, доста је било рата, свако убиство од оног каиновског је братоубиство, доста је било братоубиства у свету, зло ником добро не доноси, рат није никоме брат. Поред наведенога, оно по чему ће се памтити и по чему ће овај народ памтити Зорана Ђинђића то је и његова дубока жеља и брига за завршетак овога светога заветнога храма српскога православног народа из кога га испраћамо у безобалну вечност Божанске тајне.

Знао је Зоран да, без храма, као без богочовечанске мере људског достојанства, нема и не може бити истинске будућности и свеукупне обнове живота његовог и свих земаљских народа. Зато ево и својим опелом у храму Светога Саве, он уграђује себе, не само у своју бригу, него самога себе и своју дубоку рану, уграђује у овај храм најдрагоценије што човек мозе уградити у светиње. Зато се молимо Христу богу, господару живота и смрти, да својом свецелосном и свецелобном голготском раном, које се Зоран, као што сам недавно чуо, дотакао када је био у Јерусалиму, чекајући неколико сати да приђе гробу Господњем, нека би та рана гоглотског мученика и Спаситеља бога љубави зацелила, не само рану Зоранову, не само ране овог народа његовог, не само рану његове мајке, његовог Луке и Јоване, његове Ружице, него нека би исцелила и све ране рода његовог и нека би опака братомржња у свим земаљским народима била исцељена и нека би голготска рана обасјала својом вечном љубављу, миром, истином све земаљске народе, нека Господ, који је дародавац живота и доносилац мира, подари мир праху његовом, мир народу његовом, мир свим земаљским народима, а Господ који прима у недра своја свако створење, нека упокоји душу његову у светлости вечној лица његова, сад и увек и у векове векова. Амин“.