Говори гласно и носи пса са собом
1 min read
Емило Лабудовић
Пише: Емило Лабудовић
Они млађи, који су расли уз незаборавног „Снупија“, већ су се сјетили откуд овакав наслов овог текста. Ријеч је о чувеном савјету којим Сара објашњава смушеном Чарлију Брауну како да буде главни у парку. Чарли, додуше, и није имао неке користи од овог савјета јер је више размишљао него говорио, а његов Снупи и није био пас који је уливао страхопоштовање. А и није баш преферирао лајање, осим у случајевима када је птицу Вудстока тјерао од своје кућице и чанка са храном. Све у свему, цртаћ је цртаћ, а у стварном парку није довољно само лајати.
Стварност коју живимо често ме подсјети на тај култни цртаћ. Оних који, у недостатку аргумената говоре гласно, све је више. Али, и од њих гласнији су они који који би да виком затуре и прикрију своје трагове, да забашуре своје не баш часне, а често врло криминалне, радње и одлуке. А од свих, најгласнији је онај којем би најпаметније било – да заћути. Јер оно што чини његово политичко и људско наслеђе је толико бременито злом и промашајима да би тешко могло да га понесе и надалеко чувено Лексово магаре. Као никад раније, суочен са дефинитивним силаском са политичке позорнице (на оној бизнис његову улогу су и досад играли брат, сека, син и пријатељи) његов глас, пун лажне сигурности (јер да је сигуран не би се онако презнојавао), одјекује са свих гласноговорница. Мада по функцији више протоколаран и фолклоран (сјећате ли се Филипа Трећег, изгураног), упорно настоји да присутне у парку убиједи да је још увијек главни и да држи све конце у рукама. Да има као што нема искреног пријатеља и оног који смије да му каже истину, посавјетовали би га да мало одмори глас јер све чешће подсјећа на краља Ибија и оно његово чувено: „народе, о народе, мој“!
Како није довољно само „говорити гласно“ да би се било главни у парку, Сара предлаже и „ношење пса са собом“. И наш Иби се и тог дијела савјета држи као као Светог писма (у које, мада несуђени оснивач Цркве, не вјерује), а оних што лају, фала Богу, не фали. Као што пси – торњаци за вучне ноћи, пуне невиђела и пријетећег мрака, лају, реже и завијају хорски, разгонећи више свој страх и језу него што чувају тор („не лаје куца села ради него себе ради“) и овај његов чопор се гласка без престанка, не толико због њега већ све више због себе. С времена на вријеме, кад се заморе, у резерви увијек стоји друга екипа, а да би лавеж био гласнији, ангажују неког од већ етаблираних лајача са других катуна. То хорско лајање, с циљем да се дефинитивно одлазећем сачува илузија о важности у парку, мада се доима као да покрива читаву позорницу, само је мизансцена на којој се одвија тихо бјекство дојучерашњих главних чувара. Зна ли ико гдје је све ово вријеме Милутин Симовић? Је ли неко чуо да се ових дана гласао Брано Гвозденовић? То што се ту и тамо огласи Душко Марковић није знак да му се зна тренутна адреса. Па и чувени „бијели орао“, од чијег се парадирања није могло живјети, „слетио“ је, изгледа, у неку пустару и жив се не чује. Такође, сав Фејсбук да прелистате не би сте открили на којој је свјетској дестинацији ћерка оног министра која само за торбицу списка три његове плате. Општи мук, рекло би се, мада лавеж и даље траје. Полако али дефинитовно, тихо али без милости, један по један окрећу леђа и напуштају парк, у нади да ће у неком од својих „тешком муком и одрицањем од уста“ стечених брлога од Београда, Беча, Париза, Дубаија… па све до Менхетна, грицкати своју грабеж док се не загрцну.
У настојању да се у парку одржи „status qvo“, и „краљ Иби“ и даље сањао како је главни, несебичну помоћ пружају не само појединци из чопора, његовог и до његовог, то јест странке и подтрпезни сателити на ивици цензуса,, већ и бројне институције, невладин сектор, дубока држава… Од оног Катнића па све до групе млађаних бораца са Зувдијом и Драганом Митовим на челу, диже се заглушујућа граја и лупа у „вефте“ канте, што би рекли у Зети. Не заостају ни самопрокламовани аналитичари чије су познавање ствари и анализе, нарочито оног Филиповића, достојне академских расправа (а каква нам је Академија, и нијесу далеко од тога). А читавим тим хором херувима у пасјим кожама диригује госпођа из резиденције на Марези. И тако, под изговором да се парком већ шепуре разноразни парка недостојни типови, да се над њим надвила авет фашизма, четништва, клерикаризма, да га нагриза канцер русофилства, да већ жути а јесен је још далеко, ваљда због кинеских дугова… углавном: у његову одбрану и онога који у њему гласно говори дигла се читава менажерија. И не стаје… само лаје, лаје, лаје…
Чињеница је, ипак, да упркос свим Сариним савјетима и Снупију који глуми пса, Чарли никада није био ауторитет у парку. Чињеница је, такође, да је овај наш „Чарли“ једно (подуже) вријеме у „монтепарку“ заиста био главни даса, али само док је било паса. Ово сада што му је преостало само су штенци за које је чак и Снупи вук горски, и њихов лавеж више ни лисицу гладну не може да одбије. А онај што гласно говори и умишља како је још главни, нека говори. Што више и што гласније, јер прије ће умукнути.
Прочитајте ЈОШ:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
