Говоримо ли нови српски?

Пише: Никола Маловић

На тржишту канда постоји и даље књига „Тинго и друге необичне речи с разних страна света“ Адама Жака де Боаноа, у издању куће Досије, из које сазнајемо да ријеч тинго, на језику људи с Ускршњих острва значи позајмљивати ствари из куће пријатеља, једну по једну, све док ништа од ствари у кући не преостане. Овакав обичај је нама не само стран, него и сулудан, па није ни чудо што немамо ријеч за такву појаву, а немамо ријеч ни за дјевојку – као неки народи – која лијепо изгледа отпозади али је дозлабога ружна сприједа

*

На конкурс Мале библиотеке из Лондона се сваке године јавља све више људи оба пола, желим тако да вјерујем, који имају племениту амбицију да се баш њихова ријеч запати као стајаћа у савременом српском вокабулару

Будући да се једним језиком не може да обухвати све што постоји под капом небеском, имамо сталну потреба за новим ријечима, а оне почесто знају да буду иног поријекла. Није то ни чудо, јер онај ко измисли компјутер има право и да га именује. Тако је са свим извентацијунима, како се у Боки Которској каже за проналаске.

Сасвим је разумљиво да у српском језику не постоји неколико стотина ријечи за разне облике снијега и леда, али их има код народа на Сјеверу, посебно поларних Јупика – групе аутохтоних народа Руског далеког истока и Аљаске – сродника Инуита.

Коме какве ријечи јесу од користи, он их има у изобиљу, у зависностги од перцепције, у зависности од културе и географије, што ће рећи и климе.

У екваторијалној Африци мора да постоји ријеч за врућину, потом врелину, али и ријеч за неиздрживу врелину. У обалном српском језику употребљава се ријеч калдана, поријеклом романизам, да означи сунчаницу од које и галебови падају с неба. Јулске и августовске сезонске прибјеглице у обалне ТВ камере говоре да је у главном граду горе!, да у топљенји асфалт упадају потпетице, али се на Приморју ипак не чује именица за ту врсту сезонске јаре од које Београђани утјечу у Котор, Херцег Нови, Будву, Тиват…

Под сунцобраном се канда лакше промишља о темама које тоже јесу виталне, јер су о језику, показала су до сада већ два запажена конкурса за Најбољу нову српску реч. Резултати љетњих промишљања роје се од раног септембра и шаљу члановима жирија чији сваки члан, из свог угла, свак из свог специјалистичког и емотивног нерва, гласа на основу пристиглих махом кованица и калкова.

Као писац који је до сада имао част да оба пута буде члан жирија у такмичењу за Најбољу нову српску реч, опазио сам гдје доминирају облици за којима најмање имамо потребе, премда се многима доза хумора не може оспорити, као онда када је неки јуноша потказао родитеље гдје су га прво казнили, а онда и отказнили – поништили му, дакле, казну!

По свој је прилици најлакше створити сложеницу. Струјокола као замјену за електрични аутомобил, прстоклиз за екран осјетљив на додир, благоснев за екстазу, међузграђе за блок зграда, крадописца за плагијатора, итд. Све ове у основи занимљиве ријечи читане из ракурса источне верзије некадашњег српскохрватског језика данас имају шмек западне творбе, те више личе на ријечи које би се, без великог отклона, лакше могле инкорпорисати у оно што је остало иза дојучерашњег хрватскосрпског.

Занимљивије и рекао бих оперативније у перспективи су оне нове српске ријечи које су калкови – дословни преводи страних ријечи и њихова упреподобљења. У другом кругу такмичења имали смо изненађујуће велики број калкова за англицизам toddler, који у српском језику нема превода, а означава дијете које несигурно још увијек хода, које се гега, које још није проходало, па су кандидоване ријечи гегавац, јаслиша, прохоче… Множина калкова тицала се техничких термина, као нпр. смутко за блендер, а било је и ријечи које пркосе оригиналима у вјери да их могу превазићи и запатити се, као тужић за тужан смајли или одлична, дефинишућа сложеница за сатанизам – врагославље.

У првој години конкурса за Најбољу нову српску реч (2023), побиједила је именица духоклонуће, ауторке Драгане Албијанић из Суботице, премда су духоклонућу многи замијерали што има постојећу иначицу у депресији или пак у унинију, што би за православне хришћане, посебно монахе, било духоклонуће, тим прије што по ауторкином образложењу, које обавезно иде уз пријаву на конкурс у организацији Мале библиотеке из Лондона, стоји да је духоклонуће кованица двије српске ријечи, дух и клонулост, донекле инспирисана руском рјечју упадок – која означава слабљење, духовно пропадање.

Духоклонуће је ушло у савремени српски језик тиме што се, не само као новинска вијест, појавило унутар текстова у дневним новинама и недељницима.

Лично сам ријеч ванродан (енглески nonbinary), у значењу особе која мисли да не припада ни мушком ни женском роду, употријебио у једној од кулумни…

У уводу овог огледа било је ријечи о именицама које постоје тамо далеко а не и код нас, кажимо по души, јер ко од нас, мушко, женско или ванродно, не би пожељело да види тинго, женку која је страга љепотица а сприједа ружна као смрт?

И можда се тек овдје отвара право питање?

Које нам то све ријечи заправо недостају?

За које све радње, стања и збивања?

У земљи и географији која се економски и геополитички обдржава само на мисли с почетка романа „Једро наде“, пуног романизама, а по коме је наша перспектива у нашој ретроспективи, закључујем да су нам потребне ријечи творбом све мање налик кроатизмима, а то су сложенице, да нам ваља усвојити у свијету већ усвојене калкове, јер – шта да радимо – компјутери су, андроиди су, роботи су, чипови су… свуда око нас, сутра и у некима од читалаца , али је преостало простора, сви ми иницирани идејом Мале библиотеке из Лондона желимо да вјерујемо како можемо да стваримо макар једну нову српску ријеч за живота.

На конкурс Мале библиотеке из Лондона се сваке године јавља све више људи оба пола, желим тако да вјерујем, који имају племениту амбицију да се баш њихова ријеч запати као стајаћа у савременом српском вокабулару.

Жалка, што би рекли Руси, то ће само ријеткима да пође за руком, за пером и језиком, али идеји потеклој из нерва Вељка Жићића из Лондона, ту није крај.

Ако свака породица током животне пловидбе било којом географијом научи потомство значењу тзв. старих ријечи, успјела је. Видио сам како неки јутјубер у Кнез Михаиловој из мобилног телефона ишчитава питања које ће, за паре, да постави пролазницима у некој врсти квиза. Шта значи реч јара – пита јутјубер? Нико не зна. Радује се јутјубер што нико не зна, јер испада паметан, а и не мора да исплати море ликова који не знају да је јара врелина, нити зими слуте како се потпетице на жаропеку утискују у житки асфалтл када множина срећника побјегне из јулског и августовског Београда.

Вратимо се у снијег и лед с почетка текста…

Поларни су језици, јупик и инуитски, полисинтетички, што значи да комбинацијом коријена и завршетака ријечи могу да стварају неограничен скуп ријечи. У полисинтетичким језицима једна ријеч може да има значење цијеле реченице.

Ах, неки би рекли, како би само добро било да у српском имамо једну ријеч за вођу у кога народ никад неће да посумња да ли све што чини – чини на добробит рода. Или да имамо ријеч за храну која је апсолутно неотровна. Или да имамо једну једину ријеч за брачни пар који деценијама одолијева искушењима развода, или да имамо ријеч за човјека блиског политици који никад себи није платио ручак, или ријеч за особу која је радијелила имање сиромасима а да то нико не зна, или ријеч за онога ко пости на псовкама те их је укинуо, или – коначно – да добијемо у српском придјев (прије свих језика на свијету!) за онога ко је у односу с глувима, који не чују, и слијепима, који не виде – управо хендикепиран, не зато што не осјећа мирисе, него зато што не постоји ријеч за њега!

(Извор: Печат)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: