Говорио је Лубарда: Моја савјест умјетника ми не дозвољава да кршим вољу великог Његоша

На данашњи дан 1905. године рођен један од најзначајнијих српских сликара XX вијека – Петар Лубарда. Сликарство је студирао на Умјетничкој школи у Београду и Академији лијепих умјетности у Паризу.

Сликао је пејзаже Црне Горе и Париза, мртве природе и фигуре, а обрађивао је и теме из националног епоса. Најпознатија његова дјела су: „Гуслар“, „Битка на Вучјем долу“, „Косовски бој“, као и чувена слика „Сумрак Ловћена“.

Ратне године од 1941. до 1944. проводи у заробљеништву у логорима у Њемачкој и Италији. Његовог оца, краљевског официра, стријељали су партизани, што је годинама негативно утицало на његову умјетничку каријеру, јер се сматрао идеолошки непоузданим.

Пред смрт је оставио писмо у САНУ да на сваком будућем каталогу његових изложби обавезно пише да је по народности Србин. Писмо се данас чува у Архиви САНУ.

Великом ствараоцу, који је носио себи као највише надахнуће величанствену и сурову природу и историју свога завичаја су понудили да уђе у Одбор за градњу маузолеја. Он је то одлучно одбио, одговоривши писмом које је Политика објавила 1969. године, а у коме стоји:

«Не могу да се примим чланства у Југословенском одбору за подизање Његошевог маузолеја на Ловћену. Сматрам да ми моја савјест умјетника не дозвољава да вас не замолим да опозовете одлуку коју сте донијели. Ловћен је вјековни симбол поноса и слободе, старе и новије наше историје, кога је сама природа створила као најљепше умјетничко дјело. Његош, велики пјесник, осјетио је то и желио да му Ловћен буде споменик. И зато сматрам да не треба кршити његову вољу. Поштујем веома много умјетника Мештровића и предлажем да се споменик подигне изнад Љетње позорнице, на мјесту где је Његош и писао своју поезију…”

Затим, у пост-скриптуму српски умјетник је закључио ријечима:

“Сам врх Ловћена, такозвана ловћенска капа, има један облик пирамиде, изванредно лијепо и деликатно моделиране, која сама по себи представља природни споменик-маузолеј, онакав какве су стари Египћани подизали уз велике жртве, па мислим да је без смисла градити споменик на споменику. Савременици Његошеви имали су велико поштовање према њему и сигурно је да би му и у оно доба подигли велелепни споменик. Али, поштујући његову жељу, однијели су га у планину да почива у нетакнутој природи. И мислим да би за све садашње и будуће генерације ова жеља великог пјесника требало да буде изнад свих туристичких и материјалних разлога. Говорим ово као умјетник без икаквих републичких, политичких и других мотива”.

Прочитајте још:

Објављена вриједна студија ,,Српско благо у Бечу“ Петра Милатовића Острошког

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: