Грачаница

Из Антологије пјесама о Косову „Стојбино Српска“
Рубрику уређује Милица Краљ

Одоше – куд који – однијеше прње,
посуђе, иконе, сјеме, труле зубе,
а ти оста да бдиш:да нам штир и трње
не никну из лица, што их твоје кубе
окупља и чува од мржње што дува.

Однијеше брзе копите и гриве,
коласте аздије, токе и челенке,
златне шестоперце, дамаскије криве,
тисове крстове, везене јелеке,
увенули ловор и велмошки говор.

Одјездише, некуд, и умни пастири
писмених вукова, видари олтара,
сиједи пчелари, штитови, панцири,
па сад твоје двери зрачни кључ отвара
руком твог анђела, чувара кандјела.

Не одоше никуд, искре твог кремена,
очи које су нас милошћу будиле,
босе ноге себра, рамена, бремена
и руке, које су со и хљеб нудиле
крвнику и брату, и ножу и врату.

Оста да нас смотри са твог рујног зида,
у који неимар сјенчи моја ребра,
млада Симонида, без очног вида,
којој прастар пјева соколар из Дебра
пјесан љубве царску уз фрулу себарску.

Над свим што су љета у заборав вргла,
лете два гаврана с Дамјановом руком,
крвава им пјена на кљунове тргла,
и гракћу Милоша –да с муњевим луком
твом прагу пожури, чим никну божури.

Одоше сви кудгод, однијеше кости
колијевке, шкриње, купе, стара вина,
само Грачанице, оста сам да пости
твој неимар за нас, за Оца и Сина,
крај празног ћивота, дуже од живота.

Момир Војводић
(1939-2014)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: