Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети

Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла на небеса вазнети,
као Богородице Милешеве и Сопоћана,
да друга рука крај тебе траву не плеви,
да ти вране не ходају по паперти.

Или твоја звона да бар не туку
као срца предака, Грачанице,
да бар светитељи с твог иконостаса
немају наших неимара руку,
ни анђели Симонидино лице.

Да бар ниси толико дубоко
укопана у ту земљу и нас саме
да се нисмо привикли у тебе клети,
Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла у висине узнети.

Грачанице, да си нам бар јабука,
да те можемо ставити у недра
и загрејати студену од старости,
да нам бар пољима око тебе нису
предака давних расејане кости.

Да те бар можемо подићи на Тару,
у каленићку порту те пренети,
заборавити ликове на твом олтару.
Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла на небеса вазнети.

Десанка Максимовић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: