„Грађанска свијест“ и успостављени апартхејдски систем у Монтенегру

Пише: Бошко Вукићевић

Понешто о националној дискриминацији, успостављеном апартхејдском систему у Монтенегру и лицемјерном односу граџаниста према проблематици.

Прије свега, поводом папагајске приче граџаниста како, наводно, потенцирање дате проблематике скреће пажњу са празних фрижидера, треба истаћи: национална дискриминација која се тренутно спроводи над српским народом у Црној Гори је у директној пропорцији са празним фрижидерима.

Та је ствар јасна, не треба је посебно доказивати; рецимо, самим тим што неко не добија посао у државним институцијама и органима локалне управе, а кавалификован је за њега, из јединог разлога јер је припадник „неподобног народа“ – његово дијете има мање од дјеце других и његов фрижидер је празнији.

Ко игнорише или ниподаштава овакве бруталне примјере дискриминације нема ни „г“ од грађанске свијести. У овом коментару ограничићу се на само један сегмент националне дискриминације: запосленост у државним институцијама, које обухватају око 70.000 раних мјеста, а у којима Срба има око 5%, иако чине око 30% становништва. Граџанисти морају знати: овдје се управо ради о одбрани грађанских права, а национална права су саставни дио њих. Док год они буду игнорисали овакве монструозне примјере угњетавања права једног народа (а под „њима“ подразумијевам наводне представнике грађанске свијести предвођене „Вијестима“ и странкама у њиховој орбити, а заправо фолиранте који прикривено сматрају да би суноврат једног народа значио процват државе), они немају никаквог права, поготово не моралног, да било коме ишта спочитавају нити да предлажу начине разрешења друштвене кризе.

Наравно, у институцијама понекад нема мјеста ни за остале противнике режима, који се национално не изјашњавају као Срби. Али, таква се ситуација никако не може упоредити са националном дискриминацијом коју сам описао; то поистовјећивање је подвала коју често лансирају поменути тзв. представници грађанске свијести.

Проста математика демантује ту тезу: ако у државним институцијама укупно има (а то су званични подаци) око 5% Срба (а на попису 29%), око 80% Црногораца (а на попису 45%), и око 15% осталих, ствари су јасне. Запослени су и они који нијесу гласали за ДПС, нарочито они из редова хард-кор дукљанског шовинизма, који се налазе у неким другим партијама. Али само 5% Срба, умјесто 30%. И ниједан директор основних или средњих школа. И готово ниједан тужилац или судија.

Када се очекује да представници „грађанске свијести“, након оваквих података, завапе: „Ово је скандал, ово је фашизам, ово је нешто незамисливо у модерној цивилизацији!“, они лагано окрену главу и отпочну причу о „скретању пажње“.

Свакако, скретања пажње од стране режима често има, и сам сам о томе писао. Али, ако режим појача интензитет политика дискриминације како би скренуо пажњу са надолазеће економске катастрофе, резултат тога не би смио бити игнорисање таквих криминалних политика.

Немоћан да се супротстави математици и званичној статистици, јер нико није добро прошао у сукобу са природним наукама, Мило је, коментаришући режимске апартхејдске политике које су супротне уставним обавезама, прије пар година прибјегао расним теоријама.

Тако је „аргументовао“ да нијесу сви на исти начин „стручни и способни“ за посао у државним институцијама, па заступљеност на попису не мора да одражава запосленост у институцијама. Тиме је пригрлио аргументацију неких расних идеолога и српском становништву придодао квалификације мање способних, мање стручних, мање интелигентних, мање вриједних, од свих осталих. Сувишно је коментарисати такве прљавштине и такав шовинизам.

С друге стране, а играјући у савезништву с Милом, неки се граџанисти питају: „зашто узимати за садашње стање као релевантне податке са посљедњег пописа; зашто не неке друге“? Ово је као да ја, као економиста, желим да израчунам актуелни друштвени бруто производ САД, па одлучим да не узмем као релевантан број становника државе са посљедњег пописа становништва, него рецимо из 1960. Зар се не уочава у коликој би мјери то било апсурдно?

Познато је да је великом броју граџаниста и режимлија жеља да број Срба рапидно опадне, али нека макар имају зрно интелектуалног поштења и не супротстављају се званичним подацима, ма какви они били, нити природним наукама.

Да закључим, мада је ова тема широка и истакао сам само дјелић ствари које је обавезно изнијети: приоритети јесу економска криза, корупција, неизграђене институције, владавина права и многе друге. И управо су ове проблематике честа тема мојих писанија и многих акција на улици.

Али, све док граџанисти не схвате или не признају да су све ове проблематике уткане у језиву националну дискриминацију и апартхејдски систем који диктаторски режим установљава у Црној Гори, неће бити разрешења друштвене проблематике и наша земља ће неизоставно ићи ка немирима и сукобима.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: