Границе су исписане крвљу

Пише: Јована Цакић

Државом у којој живим одређено ми је држављанство, народ у ком сам рођена националност, вера у којој су ме крстили љубав, а земља у којој живим има границе исписане крвљу и моја је све до тамо, па макар је ви прецртавали и прекрајали у недоглед.

Народ је старији од државе, а ми Срби посебан смо народ. Песма нам је из душе, а плач крик у небеса. Ориле су се овом земљом разне борбе, кидисали на њу свакојаки прогонитељи, уротили се и приклањали сатанином царству само да нас сатру, поданици били ђаволу и слуге душманину, ал није им се дало….

Ничија није до зоре горела, па неће ни ова.. Нека нас је под окупаторима било вековима, наша слобода увек је налазила пут ка излазу. Јер борба је била искрена, снажна, из срца… Ви такву немате. За такву ни не знате. Е зато смо такав народ ми Срби. Онда када је најгоре, ми изнедримо најбоље. Па нас ти најбољи поведу у слободу. А слободе без слоге нема. Зато нас само слога спасава.

Наше су мајке ратнице веће од свих јунака из прича. Не због пушке у рукама, већ због завета. Задојени смо светињама и вером, заветом и жељом за правдом. Она нам кола у венама. Па макар хиљаду изрода, ал триста је правих.

Наше су мајке рађале ратнике. Наша је мајка и та света земља. То парче небеске земље смо ми, а ви, странци, скитнице сте на њој, случајни пролазници…

Певати о народу, не знајући ком припадате, губљење је унапред сваког покушаја да надјачате звона манастира. Вибрација сваког звона јача је од стотине ваших гласова.

Да знате ко сте и шта, од куда долазите и камо се враћате, знали бисте и да ваше огњиште лежи тамо, иза мојих планина..
Да знате ко сте и чији сте, не бисте залуд истину тражили међу нашим шљивама, а лажи живели убеђујући себе да су истина.

Да су вас мајке задојиле вером, а очеви усадили храброст и да знате да оно што је отето, то је и проклето, не бисте децу учили истим тим лажима. Не бисте им срца дојили мржњом, но љубављу.

Кад човек не зна за боље, онда гради око себе оно што уме. Ви сте одабрали таму..

Деца коју возате унаоколо по нашој земљи учећи их да провоцирају, упијају таму. Са њом ће живети. Та деца која каменују моју, себи су камен о врат окачили, да га носе до краја живота. Људи који пуцају на моју децу своју су судбину запечатили. Свака акција има реакцију, то најбоље зна онај што нам је крстове ломио и на светињи поносито стајао, не знајући да то није понос већ брука, срамота…и грех…

Плаше вас наша гробља, јер из њих Србин говори, па их прекопавате, ал не да вам се. Свака кост прекопана и даље је на броју, опомиње вас и притиска груди.

А наши ратници на вечној стражи стоје још увек будни и спремни, страх вам у кости уносе. Зазирете од мртвих више него од живих. Проклети сте.

Да знате ко сте, ко што не знате, запитали бисте се – за кога? Зарад чега!?

Док ово пишем, ја знам зашто и због чега. Ја имам завет. И аманет. И прошлост неминовно везану за будућност. И знам колико ми је крв стара.. А она говори. Зарад опстанка и останка.

Опомињући на незаборав, ређамо воштанице за сваког ко је живот посветио отаџбини и роду, истини, правди и небеском царству и са вером у Бога идемо напред, јер отаџбина није на продају. Ни педаљ ове земље не сме се распарчати.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: