Грбаљско светилиште

Пише: Бећир Вуковић

„О, дивна Боко! Стидим се о теби у прози писати, јер се бојим помрачити ону идеалну слику твоју, коју сам у души задржао. Ти убави перивоју свега Српства, само си поезије достојна“, пише Николај Велимировић 1904. године. Цвијет из тог перивоја, Николај је засадио у своје срце.

Милош Црњански каже да је то најљепша реченица у српској књижевности.

Николај Велимировић (имао је тада 22 године), не пише „Моје успомене из Боке“, као јадиковке из Боке под туђином, знајући да се немоћ сваке земаљске власти расипала ко пјена по пијеску пред црквом Христовом на камену Бокеља.

Када се владика Николај Велимировић упокојио, ава Јустин Поповић три дана се молио Господу за његову душу. Али, послије тродневне молитве, као да је осјетио да се молитва не прима. Онда се ава Јустин почео молити Николају – остала је да живи у народу дивна прича о двојици светитеља.

Данас, на Крстовдан, и свети Николај и свети Јустин, заједно се моле Господу за српску Боку, и сав српски род.

На Крстовдан 2019, у манастир Подластву Грбљанску дошао је 45. патријарх српски Иринеј, на прославу 1.500 година крајеугаоног камена Подластве за вјерне, и стијене за невјерне, и великог јубилеја 800 година аутокефалности Српске цркве.

(На острву св. Арханђела Михаила, свети Сава основао је Михољску Превлаку 1219, сједиште Зетске епископије, што је истовремено и година почетка самосталног живота Српске православне цркве.)

Михољска Превлака једна је од двије зенице Српске цркве.

Манастир Подластву подигао је Цар Душан 1350. године, и остале су бројне приче и легенде о манастиру и Цару, његовој сестри, и сину њеном Лазару који је и понио презиме по Грбљу.

Подластва је Грбљанско светилиште, назначајнији сакрални споменик Грбља, зборно мјесто кроз историју, гдје су доношене најважније одлуке. И свети Петар Цетињски у Подластви је преговарао са Французима, као и височије испод планине у Стањевићима.

Манастир је кроз вијекове страдао од многих: Млечана, Француза, Аустријанаца, и увијек, попут Феникса, васкрсавао из пепела, и разуре. На крају, манастир је био жртва земљотреса 1979.

Из те године остала је да свједочи и апокалиптична фотографија старца, архимандрита, са бијелом брадом, како ослоњен на штап гледа на земљи пала звона манастирска.

Манастир је годинама патио у рушевинама, све док једног јутра Господ није послао мати Аквилину, да поплијеви коров по порти, да ломну и пречисту руку спусти на свети камен. Да би на 800 годишњицу Српске православне цркве, сва у сјају, заблистала Подластва, и обасјала до небеса.

Од Будве до краљевског града Котора живи шездесетак православних богомоља, а од Котора до Новога – до Еденског српског врта Савине – исто толико почев од средњег вијека изграђиваних; а од Будве преко Љубишиних Паштровића до врха Румије још толико, а, отоле, до Скадра, куда зиђаху свети Јован Владимир и Косара, и прва српска светица Јелена Анжујска и Брсковска, три пута толико.

Зато је то Српско Приморје, и јединствена света земља. Зато као алем у царској круни и блиста српска Бока.

Као нигдје толико, по зидовима Српског Приморја налазимо стихове Његошеве, од врата Будве, до Топле. Само Бог зна је ли Његош и ове стихове срочио у Боки:

О свевишњи Творче недостижни,
Створ ти слаби дела не прониче,
Само што се тобом усхићава!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: