Грехови предака и данас над потомством: За кости ни суза нема

Пише: Иван Милошевић

Иако је прије осам мјесеци текст о масовној гробници у околини Никшића узбуркао јавност и био шанса да се покрене жалосна прича о несрећном грађанском рату, до данас се ништа није десило. „Дан“ који је покренуо ту причу данас је објавио да се нико не окреће на пронађене кости у никшићкој јами и да чак судије нијесу изашле на терен да виде о чему се ради. Једноставније речено актуелном режиму не одговара да отвара те приче, јер расвјетљавање тог трагичног кола заиграног током Другог свјетског рата покренуло би многа питања и можда би се јавно открило оно што се тајно зна, односно да су размјере комунистичких злочина толике да би и данас неко од тога могао да има велике штете. 

Пошто свједоци кажу да су у никшићкој јами углвном завршавали мјештани који нијесу обожавали комунисте и имали другачија опредјељења, јасно је да она још увијек крије присталице бивше Краљевине Југославије и њене војске. А то је још увијек табу тема у Црној Гори и по томе ова држава спада међу ријетке које нијесу раскрстиле са својом комунистичком прошлошћу и нијесу осудили злочине те идеологије. Истина, то смо знали и прије откривања поменуте јаме, али након јавног писања о страдалима од комуниста чије кости још увијек крију никшићки бездани, јасно је да још није дошло вријеме да се Црна Гора суочи са својим гресима, а посебно онима који падају на душу комунистима. И док се сваке године обиљежава стријељање комунистичке омладине у Лазинама, о жртвама комунистичке руке и даље се јавно ћути, а иза леђа ти злочини се желе опет заташкати и препустити забораву. Несумњиво је и да овај примјер свједочи да је данашња Црна Гора још увијек негдје застала у 1945, 46 или 47 години и да од тада тапка у мјесту. А када је већ тако џаба сви остали успјеси са којим се и данас хвали црногорски премијер, односно да је раст економије у Црној Гори међу пет највећих у Европи. Може да буде и први, али ни то неће промијенити ништа радикално у Црној Гори, док се власт и опозиција, а и обични људи, већ једном не окрену иза себе, прихвате грехове својих предака, покају се з њих и онда са помиреним народом крену у неко боље вријеме. 

А да суочавање са прошлошћу из тог доба тешко иде на државном нивоу није тешко закључити, али је још трагичније да од тога суочавања бјеже и обични људи, па чак и читава братства. А како то изгледа имао сам прилике да се и сам недавно увјерим. На једном братственичком скупу покренуо сам причу о страдалим Милошевићима у Словенији који су били припадници јединица Павла Ђуришића и који су брутално и без иаквог суда стријељани и бачени у јаме на Зиданом Мосту, Кочевском рогу и осталим стратиштима. Предложио сам да не смијемо да их заборавимо и да стога буду дио књиге о нашем братству. Очекивао сам једногласну подршку том предлогу, а добио сам једногласно окретање леђа. Револтиран напустио сам тај скуп не вјерујући да директни потомци невино убијених војника у Словенији о томе ни након 73 година не желе да причају.

Неки од братственика који су слушали приче о том времену од својих старих објаснили су ми да се о свему што се дешавало у том времену све зна, али да је боље да се не зна. Уколико би се почело размрсавати то врзино коло братоубилаштва и невино проливене крви за коју су најодговорнији чак и чланови исте породице, многа непочинства изашла би на видјело и ко зна гдје би све то одвело. Потомци џелата и жртви из истих породица тешко би могли да све то прихвате и да наставе да живе као и до сада. И негдје и разумијем такво објашњење, јер живи морају да наставе живе, а мртве ни истином не можемо васкрснути. Ипак и то је довољно да се наслути колике су размјере комунистичког злочина и какав су дубоки траг оставили у најобичнијим људима. И гдје ћемо онда ми такви и ко ће нас такве прихватити, када ни сами себе нећемо и не умијемо да опростимо. 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: