Грјехопад Његошевог Црногорца

Пише: јрм. Др Владимир Палибрк

Драга браћо и сестре, након дужег размишљања како да насловим свој наступ, с обзиром да је тема овог округлог стола „Његош и црногорске подијеле“, одлучио сам се за следећи наслов: Грјехопад Његошевог црногорца.

Мало ћу говорити о Библији, зато ми немојте замјерити јер је врло важно да се сјетимо тог пада првих људи, а онда ћу то упоредити са падом Његошевог Црногорца. Ми се сјећамо да је Бог у рају створивши прве људе рекао им да могу да једу са свих дрвећа, само не могу да једу са дрвета познања добра и зла. Шта би то опет значило? Дрво познања добра и зла представља право и могућност човјека да без Бога, аутономно, сам по себи одлучује шта је добро а шта зло. Још једном понављам, јер је врло важно да то запамтимо, у питању је право и могућност човјека да без Бога одлучује шта је добро а шта зло. Када ђаво наговара Еву да поједе плод са забрањеног дрвета, ми видимо један процес који се одвија код ње: она гледа плод са тог дрвета и то забрањено дрво почиње да јој буде лијепо за поглед, пријатно за укус, за храну и добро за разум.

Међутим, да ли је у самој стварности плод са дрвета познања добра и зла такав? Не. Зато што то дрво није за јело. Бог је рекао да су сва друга дрвећа за јело, само није то дрво. То дрво треба да изазове страх код човјека, јер каже Бог у онај трен, час када окусите од њега умријећете, значи човјек је требао да се клони тог дрвета. Ако ту ситуацију примјенимо на однос Његоша и његовог Црногорца, и запитамо се шта би то било дрво познања добра и зла за овог последњег могли бисмо рећи да је то дрво уствари једна нова комунистичка идеологија која нуди нови културно историјски тип, нови национални идентитет.

Као што је господин Будо Алексић у свом излагању рекао да је ова антиспрска, србофобична, новоцрногорска идеологија дошла споља од хрватских идеолога, тако видимо да ђаво то јест змија улази споља у рај и куша прве људе. Дакле, тако видимо и овдје нову идеологију која споља, а то је комунизам као такав, марксизам, долази јер није нешто својствено православном духу, и куша његошевског Црногорца. Навели смо дефиницију шта је то дрво познања добра и зла за прве људе, а сада ћемо дефинисати шта је дрво познања добра и зла за Његошевог Црногорца: то је право и могућност Црногорца да без Његоша себе национално самодефинише, самоодређује. У питању је ново национално одређење које му нуди комунистичка идеологија.
Када говоримо о паду првих људи треба рећи да ту постоји етапност у гријеху и та етапност грјехопада не важи само за књигу Постања Библије, него је то механизам који ради све људе када гријеше, механизам је исти. Како он функционише, које су то етапе? Најприје, то је да од ђавола добијамо прилог или предлог да учинимо неки гријех, ту већ нема нашега гријеха, то је нешто што нам долази споља. Друга етапа је бесједа, сабесједовање, и ту већ настаје гријех. Ева је погријешила јер умјесто да одмах одбије, игнорише змију ђавола или ми кад примамо грешне помисли поента аскетског богословља је да одбијемо то, да не прихватимо грешни предлог. У аскетској литератури познат је случај о једном подвижнику који је стално говорио „не примам“,и када би га људи питали да им објасни зашто то ради, јер им је изгледао ненормалан, он би говорио „па долазе ми грешне помисли, а ја само говорим „не примам“. Јасно је да је овај човјек прави аскета јер он остаје на првом искушењу гријеха, не дозвољава непријатељу да га одвуче дубље; такве ће Бог увјенчати зато што су мудри, не улазе у борбу, јер знају да је онај са ким се боре мудрији. Ева нажалост то није знала. Гријех Еве је што улази у сабесједовање, то је друга етапа у гријеху, разматрање онога шшто је предложено. Трећа етапа на црквено словенском језику је вождељеније илити жеља, то је оно што сам рекао да је Ева погледала па је тај плод добар на укус, на изглед, добар за разум, и овде већ имамо пад људског ума. Шта се овдје сад дешава? Дешава се значи једна изопачена дјелатност људског ума, да оно што је илузорно, чега нема он прихвата за реалност. Понављам, рекли смо да тај плод са тог дрвета није добар ни за јело, ни за вид, ни за разум, требао је човјек да се клони од њега, да то дрво изазива страх, а сад оно изазива код њега пријатност чула. Четврта етапа је наслађивање. Ева почиње да се наслађује, али овдје није у питању плотско наслађивање, него наслађивање својим супер егом јер она сад стаје на тачку Бога. Када Бог ствара свијет, разне ентитете мирозданија, каже се „ и видје Бог да је добро“. Тако се у Библији говори када Ева гледа на забрањено дрво „и видје да је то добро“, то је све начин на који Свето Писмо описује гордост човјекову, његов грјехопад. Она присваја божанска права себи, оно што је својствено само Богу она сад то присваја себи, јер жели да она сама одлучује шта је добро а шта зло. У томе је сва суштина гријеха, једна егзистенционална изолација или аутономија човјека у односу на Бога. Пета етапа је поробљавање, када су сва наша чула већ загријана за гријех. Шеста је распаљивање тијела, и последња седма је сам пад.
Ако то окренемо на ситуацију Његош као творац, отац свога народа и њиме створени његошевски Црногорац видимо следећу ситуацију грјехопада: Видимо значи то дрво познања добра и зла које представља могућност да Црногорац без Његоша себе национално самоодређује, и змија, тј., идеологија која долази споља и куша Црногрца, и каже му: погледај, Његош ти је рекао да можеш са свих дрвећа да једеш, само не можеш са овога дрвета које се зове национални идентитет, који је једном заувијек утемељен и није нешто флуидно о чему говоре постструктуралисти или постмодернисти, него је дат једном за свагда. Вратимо се на кратко код Еве.

Него најприје ми дозволите да кажем да овдје није у питању нека критика жене као такве, али нажалост жена је прва сагријешила па је наговорила Адама, за што је опет крив Адам што је пуштио да она сама буде код дрвета. Можемо да направимо и ту варијанту. Када жена дакле улази у разговор са ђаволом и ђаво јој каже да они ако поједу са забрањеног дрвета неће умријети, него ће бити као богови, што је прва лаж у историји од човјекоубице ђавола у коју је човјек повјеровао, ми видимо да Ева неправилно њему тумачи заповјест Божију.Ђаво је врло лукав, он није напао Адама зато што је овај директно примио заповијест од Бога, за предмет свога напада он бира Еву која је заповјест примила индиректно од Адама, а ту већ видимо једно посредовање, једно слабљење у предаји, зато ђаво бира Еву и она неправилно њему тумачи шта је рекао Бог. Она каже, „Бог је рекао да не смијемо да једемо са тог дрвета и да га не пипамо“, а то је лаж. Бог је рекао да не једу, а не и да не дирају плод. Шта је овдје у питању? Ева хоће да пребаци Богу једну религиозну строгост коју Бог нема. Испада као да хоће да каже змији „какав је овај Бог, не да нам да једемо са овог дрвета, да пипамо, да гледамо, не да нам ништа. Исто је и са новим комунистичким Црногорцем, који сад као да каже: „какав је овај мој творац Његош, он ми не дозвољава да ја сам себе национално одредим, ја желим себе изнова национално да преиспитам а он ми то забрањује. На тај начин се од Његоша као творца прави једно страшило које је пријетња за новог Црногорца. Пријетња у том смислу што му не да једну грађанску слободу коју он сад жели да оствари, а у ствари он жели себе да испостазира у овоме свијету, и зато му Његош смета, и зато му Бог као такав смета, зато му и српство смета. Код аутора Луче Микрокозме српство је да кажемо у облику Крста: као да има двије компоненте, једна је вертикала – вјерност према Богу, а друга је хоризонтала – вјерност према Косовском завјету, према Милошу Обилићу и Лазару, вјерност према прецима.
Све то сада новом Црногорцу почиње да смета, зато што је пристао да служи идолу или кумиру мамона, а и видјели смо то у владавини 30 год. предходног режима да је у питању служење богу мамону, а то му његошевство, светосавље, српство не дозвољава јер зна да ће тако изгубити душу, зато он мора да се ослободи тога и он пристаје да једе са тог дрвета познања добра и зла и постаје сад нови Црногорац. Кожне хаљине у које је Бог обукао Адама и Еву након њиховог грјехопада, а што по Св. Максиму Исповједнику представља облачење у палу људску природу која има три својства: страстност, трулежност и смртност. У шта се облачи нови Црногорац који је отпао од Његоша? Облачи се у три ствари: одрицање од Бога, одрицање од Косовског завјета, одрицање од ћирилице. Ћирилице као писма које је својствено духу источног Православља и прихвата латиницу као примарно своје писмо.
Сјећате се кад су први људи сагријешили шта је било својствено за њих, то да се крију од Бога. Па Бог каже, Адаме гдје си? Иза дрвећа се крију, а шта ради сагријешевши Црногорац отпали од Његоша, он се крије од Његоша. А како? Зато што руши Цркву Његошеву и прави један фараонски маузолеј да не би могао да види Његоша, него кад види маузолеј он види уствари једну нову комунистичку творевину која треба да га то напомиње на комунизам, на рај на земљи, на благостање, на то да је човјек бог и да му више не треба Бог на небесима, јер постоји нови бог а то је човјек који ствара рај на земљи. То је главна идеја комунизма. Да би се сакрио од свог националног оца нови титоистички Црногорац прави маузолеј и сад он не види Његоша, а Његош не види њега. Зашто Његош не види њега? Па зто што Његош не види без Цркве. Читав свој живот, све што је Његош створио, доживио, својом поетском генијалношћу оставио нам у наслеђе као свој духовни и културни опит, јесте уствари једно еклисијано виђење свијета. Када читамо Горски вијенац ми уствари видимо вапај аутора да се црногорски конвертити из свога времена врате племену, да сви буду једно. Не моли ли се и Христос у првосвештеничкој молитви Оцу Небеском за Цркву, када каже „да сви буду једно“. Па указује који је то модел и образац, „као што си ти у мени и ја у теби, тако да они у нама буду једно“ (Јн. 17, 21) – а то је управо Црква. Црква је једниство по узору, моделу Свете Тројице, зато је сав Горски вијенац вапај аутора да се конвертити врате, да се врате свом изворном националном идентитету који је у бити српски, и тако да дође до јединства племенскога.
Стално је Његош да кажем антиномичан, с једне стране он више пута говори афирмативно о Црној Гори, па је то за њега простор гдје су људи који се не одрекоше вјере, то су они који се не хтједоше у ланце везати; са друге пак стране, опет каже да је то племе које сном мртвијем спава. Индикативно је да и поред те антиномије у Горском вијенцу ипак доминира вјера аутора да је могуће превладати подјеле не на штету Истине, да је могуће доћи до националног јединства на славу Божију и на радост предака. У том духу у Горском вијенцу говори игуман Стефан, као да се на пророчки начин обраћа нама, савременим Црногорцима који се нијесмо одрекли Његоша и Светог Саве: „Вам предстоји преужасна борба, племе ви се све одрекло себе те црноме работа Мамону! Паде на њем клетва бешчестија… Крст носити вама је суђено страшне борбе с својим и с туђином! Тежак в’јенац, ал’ је воће слатко! Воскресења не бива без смрти. Већ вас виђу под сјајним покровом, чест, народност ђе је васкреснула и ђе олтар на исток окренут, ђе у њему чисти тамјан дими“.
Важно је нагласити и то да од тог тренутка када је Црногорац одлучио да постане нови комунистички, титоистички Црногорац он је оболио једном болешћу за коју је блаженопочивши митрополит Амфилохије говорио да је то брозомора. Дубоко вјерујем, и слажем се са господином Срећком Црногорцем да та болест није на смрт. Дајте да се присјетимо Јеванђеља по Јовану, када Лазар Христов друг болује и кажу му „твој друг Лазар је болестан“ а Исус каже да та болест није на смрт него да се кроз њу прослави Син Божији. И онда га Христос васкрсава.

Ја заиста вјерујем да ова болест брозоморе новог једног Црногорца није на смрт, да ће га Христос васкрснути преко Његоша, преко обнове његошевске капеле, и као што је Христос васкрснувши Лазара вратио га сестрама Марти и Марији, да ће њега васкрслога Црногорца вратити браћи својој, нама који се нијесмо одрекли српства. Амин.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: