„Грмаљ“ танане душе
Пише: Мишо Вујовић
Смрт никога не оставља равнодушним и увек је непријатна вест када је чујемо. Искрао се и шмугнуо у вечност још један драг човек.
Смрт Веса Вујовића, изненадна, заиста ме је растужила, јер Веса сам доживљавао као емотивног грмаља који се осамом скривао од нечега што је дубоко крио. Грмаљ, танане песничке душе.
То, помало, сведоче његове песме и њихове поруке. Весо је био особен по много чему, што ни уједном тренутку није умањило његов интегритет, али је та његова потреба за дистанцом сведеном на бригу о себи, као наглашени его нагон, проистекла из неке ране траоуме о коју се спотакао и дебело разбио. И то је закопао дубоко испод подсвести.
Елем, ма колико је био незаинтересован, наизглед празан, одисао је неким треперавим миром. Али никада до краја помирен сам са леденом сантом своје судбине, којој ништа није замерао. Равнодушан према много чему на свој начин је сагледава свет око себе.
Остаће упамћен као резервисани али драги пријатељ, незаинтересовани комшија, мио човек који је сам у својој самоћи искорачао живот.
Дизао је тегове, такмичио се у седмој деценији, развијао тело, писао поезију, тежио да у нечему буде први и био близу, али довољно далеко да остане неспокојан и да не ужива у ‘ладовини сопствене безбрижности. А на крају био си свој иако сам у себи, Весо Илијин Вујовићу, шампионе упорности.
Почивај у хладу подловћенском, драги Весо, а Твоја душа ће наћи спокој у Царству Небеском.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
