Гробље

Када су извукли конобара, послије скоро три дана, испод гомиле шута, камена, арматуре и скорелог малтера, скоро да смо се сви у комшилуку поонесвешћивали.

„Жив је“, завјеренички се окренуо Баја Мартиновић нагнут над лицем које се од прашине једва назирало.

Да је конобар видјело се по конобарском одијелу. Ама исто онако што се носи у хотелу „Црна Гора“.

Окле он на Забјелу, на грађевинској депонији – тице му га знале.

Оно, већ два – три дана камиони дрндају кроз Ксеније Цицварић и ту изручују товаре. Нико у комшилуку незна о чему се ради.

Ваљда је влас тако прописала, углавном мудрују и ћуте.

Једини ревносни грађани, откад камиони руче своје волшебне товаре, су Роми и Црногорци. Зависи како се ко од њих на пописима пише и како гласа.

Мада, већина вели да су Црногорци.

Сандокан Селимовић, Реган Аџовић потомци чувенијег црногорских братстава и племена.

„Ми Роми и Црногорци овдје смо се доселили још док смо били Цигани“, тврди Сандокан.

Сандокан је био тај који је извукао конобара. Док је чепркао по шуту тражећи остатке арматуре и других метала видио је свјетлуцави ланац. И кренуо његовим трагом. Миц по миц, идући уз ланац додје до џепа. И у њему сата. А онда и до прса, руку и главе. До цијелог чељадета.

Када га је извукао сви смо се нагнули над њим. Лице се од прашине не види.

Баја му чисти бркове и образе.

Реган трчећи доноси воду.

„Ама људи, знам га иљаду посто“, вели Баја кад му је назрео обрисе лица. „Пљунути онај конобар из Црне Горе.“

Тек кад му је обрисао картицу, закачену спучом на џеп од кошуље, пљеснуо је рукама и сјео на земљу.

„Јес, он је“, крсти се Баја.

Усне му квасимо водом, трљамо врат и прса.

Док не продиса.

Док не прогледа.

„Шта ово би људи“, скоро да завапи конобар. „Ђе сам? Окле ође?“, гледа лијево и десно по оној прашинчини.

„На Забјело. На сигурном“, тапка га по рамену Сандокан док му манише сат са ланцем и завлачи у свој џеп.

Баја му даје још мало воде. Пере му лице.

Тек нам је сад јасно.

Камиони који пар дана, од јутра до сјутра, возе шут и руче на грађевинску депонију, у наш комшилук, возе остатке порушене Црне Горе.

Пар породица Рома и Црногораца, ми смо их одвајкада од милоште звали Габељи или Гурбети, чепркају после сваког камиона и ваде све што иоле вриједи.

Тако је Сандокан и наишао на конобара, замало, прву жртву рушења Црне Горе.

Посвађо се, несрећко, са женом и отишао у хотел. У затворени хотел да преспава ноћ – двије.

„Ја сам конобар још из Титовог земана“, каже и отреса прашину са бркова и обрва. „Армирало се, за нашега вакта, ко што треба. Ударали се темељи. Алија Сиротановић, брате. Нису ови пионири дорасли ни кад руше.“

Баја точи лозу конобару, Ромима и Црногорцима, комшилуку који се у пар минута скоро цио скупио.

„Гробље“ уздахну неко. „Коначно гробље и на Забјелу.“

Ником никада није пало на памет да ће на Забјелу бити прво сахрањена Црна Гора. А тек онда покојници братстава и племена из Нахија и Брда.

„Е да је жив мој стриц Драгутин“, окрећем се Баји. „А био је најбољи лелекач у двадес села. Па да, данас, приђемо. Ко што је и ред. Па да лелекне.“

Нема више стрица Драгутина.

Нема више ни Црне Горе.

Нијемо гледамо у њене остатке разбацане по забјелској депонији.

Баја и ја се сагињемо и узимамо по каменчић. Од порушене фасаде. Од уништеног лица. Од образа.

Крећемо кућама.

На гробљу остаје једино конобар.

Сједа на шут.

„Ја немам дје. Црна Гора је била једина моја кућа“, уздише, док му се крупне сузе котрљају низ образе.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: