Гробље са визијом

Пише: Бећир Вуковић

Улица Рокет почиње на тргу Бастиља, продужава до трга Волтера, и завршава се на капији гробља Пер Лашез. Једног маја, касно поподне, ушао сам кроз високу капију гробља. На гробљу Пер Лашез спавају и мученици и крвници. Поред капије сједио је слијепац који воли спроводе. Чекао је са огромним бијелим очима.

Са мапом у руци, тражио сам гроб Амадеа Модиљанија. Корачајући, тако, са неком зебњом нестварном, и умјесто Модиљанија, зауставио ме гроб славног дендија Оскара Вајлда. Споменик у виду асирског анђела бијеше црвенкаст од кармина усана. И шездесетосме, студенткиње, Парижанке, накарминисаним уснама љубиле су зидове, врата, ограде мостова, уснама писале по стаблима – машта мора доћи на власт. Уопште, и  култура сноси дио кривице.

Љубав треба водити у подне, послушале су Вајлда. И љубиле се у подне наочиглед накарминисаних старица. То је умјетничка визија. У недостатку маште мрморимо: да би упознали град, треба да видите и његово гробље. Треба упознати визију града и визију гробља. Отисци накарминисаних усана, отисци пољубаца по бијелом мермерном споменику Шопеновом, и бронзи Џима Морисона, јесте умјетност. Да ли ће икада естетика пољубаца срушити политику. Једна половина лица Вајлдовог изражавала је осмијех, а друга бол. Само зато што је служио љепоти, Вајлд је скончао у тамници. Зар само глава положена на пањ – изговара истину. Шта је са пољупцем те главе.

Путопис је књижевно-научна врста, у којем морате бити субјективни. Чувени су путописи Евлије Челебије, Љубомира Ненадовића, па до вјечитог путника Моме Димића. Путописи почињу са Херодотом, јер на почетку свега налазимо Грке.

На крају мог путописа, нашао сам закључану капију. Затресла се тишина. Сумрак. Тада сам и разумио почетну, упозоравајућу зебњу.

Гавранови по гранама. Али то је овештала пјесничка слика.

Његош је рекао да путује по Италији само због мртвих.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: