Грохотуља

Пише: Небојша Јеврић

Грохотуља је ниска ораха пробијених шилом и нанизаних на канап. Одавно се већ не може наћи ни на једној пијаци.
Мој Ђед Ново, кад је суботом у Бијелом Пољу био пазарни дан, доносио ми је увијек грохотуљу ораха. По тој грохотуљи сам суботе памтио.

Орах је дрво сјеновито под њим се ништа не сије под њим ништа не расте, кажу стари, да се не ваља у његовом хладу ни заспати. На имању мога ђеда био је орах под којим су уморни копачи ручавали и одмарали.

На врх сваке ливаде био је орах да косци кости одморе. Снаха је доносила ручак. Обично пасуљ са добрим комадом сланине. Около су биле гомиле скакаваца и дешавало се да скакавац упадне у јело. Стари се косац по овоме познавао:
Рекао би: Скупи ноге скако, и скакавца заједно са пасуљом прогутао.
Вањка је био руско сеоско момче, као од бријега одваљен али затупаст. Ниједна га девојка није хтјела. Више од свега Вањка је волио орахе. За капу ораха био је спреман да оре читав дан. Али ако није ваљао женама Вањка је ваљао војсци. Војсци сви ваљају.
Опет је почео један рат и Вањку је дигло у војску, Хитлер на Русију ударио.

Вањка није био за пушке а ни за кухиње али за сваког се у рату посла нађе. Кад је требало ров да се копа Вањка је ваљао за тројицу, минобацач да се носи.
Четири је године Вањка са војском пола земље прешао. До Срема стигао.
Вањку су одредили да гробове копа, да мртве сахрањује. А много је гробова било, а много је мртвих Вања сахранио.
Стигла је силна руска војска до сремскога фронта. Заноћили Руси на салашу.
Салаш окружен стаблима ораха. На тавану је Вањка нашао џакове са орасима. Ранац напунио
Много је мртвих било у војвођанској равници и српских дечака и руских војника. Све их је Вањка сахрањивао.
Уз прегршт земље коју је бацао на мртвог, на убијеног војника Вањка је бацао и два три ораха. Расли су Вањкињи ораси на гробовима младића.
Прошле су многе године дошли су Крајишници. Дошли су Срби из Босне. Остатак покланог народа из Јасеновца.
Почели да раде земљу и по обичају који су из завичаја донијели испод ораха одмарали ручавали.
Све док се једне године није прочуло да држава откупљује орахово дрво, врло скупо га плаћа, кажу добро је за кундак од пушке. Тад су и ораси посечени.

Опет је почео један рат. Велика је украјинска степа. Боре се Украјинци као да су Руси што су и били док Папа није почео да им свети водицу. Док им отпораши нису семе зла посијали. Опет се гине. Само Вањке нема да на гробовима орахе посади.
Само ја још понекад сањам ниску од ораха, грохотуљу како ме дави. Ораха умрљаних крвљу славијанском.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: